Стармали

„СТАРМАЛИ" ВР. 13 ЗА 1889. 103 #®«<л уимчч&Х

Фрајла Пајка није збиља красна, пегава је, гурава и хрома, ал' у тате Леса врло масна. . . о њу запе Алекса сирома! Таст му вели ао венчању одмах, издаће му мираз кћери своје, па ће онда младенци пресрећни, доста наћи кад почну да броје. . . Али Аци не сгиди се ово више пута голо варакање! он се држи оне наше старе: (обеНање, . . . лудом радовање !) Др. Казбулбуц

За време француске револуције стајало је на вратима неког управног званија ово : 1сг И еМ огАот, <1е зе Моуег! = (Овде треба један другим да кажемо: т и). А таки испод тога стајале су ове речи : „Реггпег 1а роНе, зЧ1 Уои.ч р1аМ /" — (Молим затворите врата за собом.) У Немачкој десило се пре 50 год. да се у неком познатом језеру у неколако дана троје утопило. Магистрат оближње вароши нареди, да се на дрвета око језера прилепи овај проглас. , Ко се од сада овде утопи, биЛе строго кажњен."

У оксфортском музеју. Један путник овако ..риповеда: кад сам био у Оксфорту, походио сам ондешњи гласовити музеј. Ту ти је ствари да се не можеш доста нагледати. Имао сам вођу, који је сваку знаменигост у прсте познавао, а није се дао збунити ни којим питањем. Стадосмо код једног старог мача. Какав је ово мач ? запитаћу ја. А он као из рукава истресе одговор: То је онај мач, којим је Вилеам пробуразио свог магарца. Ј а. То не може бити. Читао сам и ја нешто о Вилеаму и о његовом магарцу, али у књизи стоји да Вилеам кад се на свог магарца разљутио, није имао при себи мача, него га је само зажелео. Вођ. Но, но, па то је тај мач, што га је Вилеам зажелео.

— „Ја би се пре усудио да запитам стара човека: кад ће умрети ? -- него да запитам постару лицкушу: кад се родила ?

Кардинал Нобели разљутио се нешто на свога слугу, па рече: ,,Ух, ми господа били би тако сретни, кад би могли живети без слугу!" — Ал у слуге је био одрешен језик, па таки на то одговори : ,.Хо, хо, куд камо би још сретнији били ми слуге, да можемо живети без господара! 1 '

Мој пријатељ Н. увек је брзо опростио, кад му је ко што зло учинио, али то није никад заборавио. — Његово је начело било: треба праштати, јер то нас учи Христос, — али не треба заборавити, јер томе нас учи искуство.

При визитацији. Д о к т о р. Но имаш ли још какав фелер ? Р е к р у т. Па ето слабих сам прсију. Д о к т о р. Не смега ниш га, — то ће већ вафенрок покрити.

А. Но, како је наздравио г. Н. на јучерањем банкету? Б. Наздравио је са чашом шампањца, а гаампањац је био ванредно добар.

Н. Шта?! Ви би још хтели рећи да сам ја вармлица. Н. Н. Боже сачувај; то не кажем. Н. Но, — ал шта мислите? Н. Н. Мислим . а поштење баш нисте ви измислили.

Снаш Ана и Сека Јула живиле су у једној кући, али еу имали једну заједничку кујну где су кувале свака за себе. — Ономад ће рећи. Снаш Јула. Јел те, Секо, смем ли ја испећи ову карбонадлу / вашој масти, а за то ви можеге ваше месо скувати у моме купусу.

Из школе. У ч и т е л>. Је ли, Јово, зашто су стари Израилћани направили од злата теле. Ј о в а. Ваљда ни су имали довољно злата да направе краву.

Пред судом. Судија. Је сте ли већ били кадгод казњеви? Сведок. (Збуњен). Нисам. — Не сећам се; већ ако ћете што сам се лани оженио.

1 а з а. Збиља ! кад ћеш ти мени вратити онај стари дуг, — они пет форината. Цаја. Ако хоћеш то може бити овог часа. Узајми ми нових десет фор., па ћу ти таки вратити оних старих пет.

г :«г* Јот се могу добити сви бројеви „Стармалог* од почетка до данас.