Стармали

106 „СТАРМАЈШ" БР. 14. ЗА 1889.

У место уводног чланка. Сад се тек впди да аапредњаца, све до овсшад, ниоу сасвпм ишчезнулн са л-ица земље, остадо им је још толико тикава да мог.у свечано, са хуком, буком и јауком — обрати бостан. У сваком вароду овог просвећеног века има олоша, који би се вазвао не само „наиредњаком", него и назадњаком и црним циганином, само кад га позовеш у пивару, платиш му подвоз да се може господски на колима довести (а не крнјући се под сеном, као што су негда опозициони посланици морали долазити на скупштиау), уклопаш му револвер у шаку, обећаш му неколико малих банака и још маснији банкет и забаве ради мало шкандала, као зачин олошком прохтеву. На тај иачин могао је и Гарашанин скупити једву разбијену војску од хиљадицу друга, којн имају тамав довољне уши да саслуџају дугачку беседу његову, коју је држао под ведрим небом (нове уставности) г да му се пркос може чути и с оне стране тарабе. где стојаху млади в и р и л и с т и завиркујући и прислушаујући, како ће напредњаци да се последњи пут свога века обрукају. „Пркос бабп душу губи", — али ако баба нема душе, она бар има. празних <5езобразлука и пуних револвера. Па " кад се Гарашанин сетио п Сливнице и почв прпчати, како је он унапред знао да Срби Бугаре не могу победити, те је за то и заратио на Бугаре да то своје уверење и делом докаже, — па сад кад већ веко за пораз мора битн крив, он крнвицу баца преко тарабе па радикале. јер њихова је већива била и онда као што је и сада, а сад је и њихова влада, која ваљда није мабла ради одговорна Бог и душа, ја сам баш миран, озбиљан и ста""""шедлжШж ж. Разне неприлике приликом Шкрипоципелићеве женидбе. (На жалост нстинито збитије) (Свршетак.) Сумрак је већ почео био своја сумрачна крила да раширује над грешним светом, који ће све што је живо, осим крекетуша, сова (и лумпова) да тихо успављује, а ми имамо најмање два и по сахата да нутујемо. Чим сам се тога сетио, одмах уклепам баћа Марку чутуру у шаке, а он је већ добро разумео шта то значи, те се поприлично и одазвао скромној понуди мога великодушија, и после једног громогласног „а — ха !" бељци су се већ друкчије керебечили, осетивши са свим други расположај духа госиног. У том се навукоше и неки облаци. Месец је таман толико сијао, да нисмо скоро ништ видели, а бељца нам се опет гегуцаху кроз мрачну прашину као беле виле т. ј. тако сам себи представљао, ал нисам видео. Ја кад год сам путовао, или нисам с кочијашем ништа разговарао, или сам се разговарао о коњима; како сам виђао мршаве и добре коње и како и његов не би морао бити рђав, само кад би мање радио, а кад би се боље ранио и т. д. на што би кочијаш после већ настојао, да

ложен човек, ал на тај гарашеретлув, не би ни ја што мање одговорио него у - а Тако су одговорилн и ненапредњаци свупљени с оне стране тарабе. Једно велико У-а заорило се из грла незвани слушалаца, — а пошто је то у - а неки дифтонг, то је напредњаке подсетило на негдашње двоглавнике, они то примише за увреду, рззљутише се као рисови, устадоше са столица својих (док су били министри ниси их могао ни с ћускијом дигнути са столица) — и четвороножаим доказом (свака столица имала је четир ноге) хтедоше да ућуткају слушалачке усклике. Застанимо мало код тога У-а ! — 1 И „Застава" је засгала код тога усклика и рекла је, да то и ако не одобрава ипак бар разуме. »Браник* се 'на то озлоједао, како сме „Засгава" то разумети ! ! И „Бранику" треба дати за право; „Застава" је лагага да то У -а разуме, јер да га је разумела она ба га и другима растумачила. Но ја се и го с правом могу похвалнтн, да то у-а потпуно разумем и ја ћу да вам га и разгумачим : молим да ме вннмателао саслу шате : То Је оно У-а, које је требала да викие прва скупштина носле Слнвнице, но каплар Ника при чувао је стражу док то у-а уставао не засгари, — и то је у а застарело па се сад подаладило, — а то у а није ништа друго него крњ почетак оне озбиљне речи : у ариште ! Гарашанин је сада, једаред у своме веку саслушао глас народа, те се такн упутио оним путем, којн води (и којн га је одвео) у аришге; па пошто је одговорност сливничка већ застарела, он је слио куршум у груди једног невкаог ђака, да олакша суду ону нресуду, која га и онако, кад тад, не би могла мимоићи.

ми заиста покаже, како ни његов није баш мачији кашаљ, другим речима (што 'наЈ каз'о) „подилазио сам седмицом под кеца," ал' ДамЈан као каква пиљарица, све га нешто запиткује, све му нешто показује и приповеда му, а онаЈ једва дочека, па онда тек он развезе диван и онда, наравна ствар — милимо како нам се ни мало не мили. Тако сам н. пр. успут чуо, да је баћа Марко једаред чак и у Земуну био (затворен). На онда да бч волио да добије једног сина, па ма као шапурика био, него пег девојака на једаред (што сам му чисто поверовао) и т. д. У путу тако (и секиру) приметим ја, да баћа Марко чим се чему зачуди, швићка по бељцима, и тако не треба ми ни најмање замерити што сам почео да лажем „на хватове". Тако је баћа Марко том приликом профитирао да у Риму има тако великих цркава, да у кључаоници црквењак са женом (и седамнајсторо деце) „комотно" живи ; да сам на француској изложби (у Новом Саду) видео ј. дну машину, где се на једну страну трпају читави зечеви а на другој испада већ готово печење и сашивене шубаре. Нашто је Дамјан додао, да то још није ништ', јер он је видео једну машину, у којој се горе сипа мељ за пиво а доле испадају пијани мељови и бангалози и т. д. — и т. д. На послетку већ нисам знао шта ћу да му приповедам и тако опег пођосмо у корак; и већ сам почео да