Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1889. 107 %«*ОДв(аОД«!ГО&

Друге подробности п покрупности ове дводневие београдске демонстрације познате су већ свима из правих и кривих, истииитих и дажних новинарских взвештаја. И ми осуђујемо оваке демонстрације, и задовољавамо се тим доказом, да и у Србима може каткад крв да усккпи иа пркоспо изазивање, од којег би другом, ма ком, вароду крв не само ускипола, пего би и прекипела. Даклем и српска флегма има своје грапице, даклем и Срби, кад им дође до густа умеју мало демонстрирати, о чему смо мп до сада двоумила, — па сада, кад то знамо, пе тражимо више пових доказа томе, — али, бога ми, не желимо ни пова новода а верујемо да га неће ни бити, јер наиредњаци су ономад обрала и последвће тикве свога бостана.

П у С Л И Ц е. Д, Г1о неки се злурадо смешкају, што је руски цар признао, да му је црногорски кнез Нпкола једини и искрени пријатељ, Но м-ожда је мудрије стећп једиог али искреног-, него мпого, али сумњивих пријагеља. §. Бреске, којима је берлинскп д.вор частпо својега госта, краља Умберта, коштале су 27 динара комад. Француска, где су те бреске родиле, примила је за 500 бресака 13.000 динара; па ако за те вовце купи још 500 пушака, онда те брескве могу кадгод скупље стати, него што је у први мах изгледало.

Л. После београдске демонстрације „Стармали" се бацио у бригу, како ће Пера Тодоровић моЈКи сгрпати велике лажи у своје в Мале новипе."

Ћира. Вера и бог, нисам аи у сну никад мислио, да ћу у „Политичвој Кореспонденцији" кад год наћи више истине о српским догађајима, него у понеком српском листу. Спира. Па какву си то истину нашао. Ћира Ето: Политичва Кореспопденција" изриком, признаЈе да су напредњацп дали повода и изазвали београдске демонстрације, — а неким српским лпстовима још и сада је мука то признати.

X. Министар Таушановић спасао је Гарашанина од немирне и узавреле светине, — али ко ће га спасти од мирпе и хладнокрвпе историје.

©. Кажу да ће судски бранилац Гарашанина овако бранити: »Мој клијенат у оиој забуаи мислио је да пуца на миша; а то се може у толико лакше веровати, што се нееретна жртва заис г :'а звала Мишковић. (То је заиста једина обрана, која је могућа.)

Лепо би то било кад би појезија могла по-

очајавам, јер до Н. има још добра три фртаља сахата, ал' ми на једаред паде једна паметна мисао еа памет. Мрак је био да не мо'ш скоро прста видети, а баћа-Марко је мс жда плашљив, те почнем онако из далека да пипкам, верујели он у вештице, виле и т д. Он се, к'о баЈаги, почео да куражи, како он то не верује и како се не боји, ал' ипак, моја нестрпељивост нримети, да бељци већ почињу да „предузимају велике кораке*. Е, кад сам ја то увардао, сад сам ја био на коњу (односно на коли, који су коњи вуклиУ Али да сте ме откуд чули како „нодилазим". Кад сам почео приповедати о вегатицама (а имао је и он једну код куће), о вилама, о ромим дабама, о гвоздензубама, о гробљима и о вукодлацима, та нема ту него кад ућутим, а то је обично бивало при најстрашнијој сцени, а по која сова у блнзини својим умилним гласом изрази своје страхопочитаније према мојој приповетци, не друго, него, бога ми, и мени се кожа најежи, ал' одмах се сетим, да до II. имамо још досга касати (т. ј. не ми него бељци), па наставим даље. Баћа Марко се непрестано куражи: „Е, нема тамо ништ", ал' само бељци све боље ватају маглу. На послетку сам већ почео веровати да и они разумеју припонетке, па ушао страх у њих; — ал' спазим, да је онај браца нашао место, где су ови тугаљиви, па их тако одушевљава, да чисто мене бичаље боли.

А! тако ли се ти не бојиш, мислио смм ја у себи сав радостан, а мислио бих можда још и много што шта, да се нисмо већ нашли у Н. „Хвала богу, само кад смо ту!" — промрмља баћа Марко кроз зубе (да ја не чујем), пошто се у мало нисмо изврнули преко неког камења, које је сад некако (пре седам година) ту донешено да се оправља калдрма. „Хвала богу!" — помислим и ја (а знам да су и бељци то помислили), јер да је још по сахата потрајало, ми би (од стра) пали у дешперат, а бељци би пали и у дешперат и на нос.

Је своју реч поштено одржао, Јер ево је још и дан данас момак, (ако се т. ј. тако сме назвати). „Па то је лепо од њега" помислиће можда који читагељ (јер читатељке већ неће тако мислити). Та лепо је, дабогме да је лепо, ал' ено и ја сам још момак, ]ер и ја сам се после зарекао (т. ј. кад сам неколико корапа добио), да се кећу никад женити, и то је оно што није лепо, јер, бога ми, кад би се нашла каква „леап" орилика, тешко да се не би преварио и натрчао на тај леаак. У Сиону, лицем на дан „тезоименија" висопоштоване моје тетке Персиде. Павел.