Стармали

„СТАРМАЛИ" за ударен образ, онога нечовечног фићфирића већ нестало иза ћошка. . . Образ бучи и отиче, а наш Ициг са блаженим осмехом, (који је до душе у тај мах више наличио на какво бекелење) одјури кући. .. „Схара! мој Схаралебен!' — виче још са сокака. „„Но, но, штха је?"" — пита његова радознала верна Сара. „Схаралебен, мени се дхогодио један вхелики срећа!" „„Ициглебен! дха ниси дхобио "" Ициг јој прекиде реч: „дхобио сам, Схаралебен, дхобио сам, али само једну — и ту исприча својој жени, шта му се десило, и како је добио један грдаз шамар. „„Пха тхо је твој среКа? Ти једна лхуда глава!!"" „Охо, Схаралебен! кхако да то ниј срећа ? Шта мхислиш ти, дха сам нешто изашо на схокак у дваханајст схати , па да сам онда пхитао: кхолико је схати, а онај би мхени казао: дванајст , али би ми и дао дванајст шхамара; а овхако имам само један, па сам тако схретан и ■задовољан" . — (Шта му је „Схара" на то рекла, не знам. али кажу, да се после тога Ициг ухватио и за други образ). Др. Казбулбуц. Ејфелова кула, Ејфелова кула, То је смело дело. До тога се виса гвожђе Још није попело. ;/ -V п. ' Досетке, наивности и др. из дечијег света, Марица. Бабо, мати није звала Циганку, да јој врача. 0 т а ц. А за што ти то менн кажеш ? — ја те нисам питао. Марица. Е, — ако ти кажем да јој је Циганка врачала, онда је мати рекла, да ће ме т)ћи.

Марица и њена сестра Перса у једној постељи спавају. Синоћ после вечере, рећи ће Марица: Уф, ала ја не волем дапас са Персом спавати! — А за што ? — Јела је много пасуља.

Марица има обичај, да каже (каткад) и оно што није било, Једаред у јутру рећи ће својој матери: чуј, мати, шта сам сневала. — Па шта? — Сневала сам да си ме водила на вашар. — Па онда? — Па онда си ми обећала да ћеш ми купити велику, велику лутку, са дугачком косом. — Опет лаж, — Е па онда си ти лагала. Бр. Ј

Р. 14 ЗА 1889? 109 Маломе Милану причао сам о Диогену, између осталог рекао сам му да је у бурету становао. Милан, кад је чуо, да је Диоген у бурету становао, запита ме: „А јел браца, шта би он радио, да су онда у буре сирћета усули? Јел' да би морао ускиснути к'о краставац?!" Ј. Воцин-Мањин.

Мој стриц је имао једаог сина и две кћери. Пре годину дана роди му се и трећа кћи, те се поведе разговор о томе, какво име да јој даду. Предлажу се разна женска имена ал ће тек најмлађа Деса, која је све то слушала: „Па најбоље, да јој дате мушко име, па ћете бар имати два сина и две кћери!"

Била мала Деса код нас у гостима. Једно после подне седела је мајци на крилу, што је она „фотелом" звала, па ту и заспи. Метусмо је у кревет. У то дође повеће неко друштво к нама и ми заседосмо око стола у соби, где је Деса спавала. Па једанпут се Деса пробуди, па јој се ваљда дало на жао за кућом и поче по мало да плаче, но се брзо сети, да јој је мати рекла, кад ју је оставила, да се у гостима несме никад плакати, па ће тек онако кроз плач : „Ја не плачем, стриаа, али иду сузе саме из очију." Прибележио 1УЈ. Ј — ђ

Заједалице, IV. Кад се која, од помодниг дама Хвали мвого са изображења, Мени мис'о дође некуд сама Да ће бити ту уображења. V. Тонка силно своје лице мала И белила ни мало не штеди. Пакосна је, — па да с' не примети Како често зелени и бледи. VI. Фемка врло радо греде На балове и беседе, И до краја седи тамо, Рад забаве само. А време јој пролази Брзиницом јаком, Јер она забавља И свачем и сваком. Др. Казбулбуц.