Стармали

11У „(ЈТАЈШАЈШ" БЈР. 14. УА 188У.

„ Цивилизација." Крштено име било му је Васа, ал маого је мудров'о> па смо га „Солоном" лрозвали, кад би га ко викнуо: Солоне! окренуо би се, направио какав виц и онда би ћутао. Једном смо се шетали више нае, он је ишао напред сам, Гига га повиче: Солонб! Он се окрене и рече: ха ево иде мој земљак сад Ј-у чути вовости! Док је то говорио земљак његов био је већ ту. Ту се поздраве по српском обичају, за тим га Солон запита: „Шта је ново код нас!" „Е поновили смо се!" — рече му земљак. „Велики бирдуз смо моловали а школа се срушила сад не могу деца у школу!" Ми смо се смејали, а Солон ће рећи: „Е, брате, — „цивилизација!" Ј. Воцин-Мањин.

Зар нисам практичанЈ? Ал сам јуче моју жену изненадио!.. . Камо среће, да сам увек тако радио! Бар се не би после тога горопадио. До сад сам јој имен-данак увек славио, И поклоне скупоцене њојзи правио, ■ Своју кесу у црнпну тужну завио; А јуче сам и невешт се томе градио, (Тим сам, ви'те, жену моју изненадио)

Прећутаћу, ко се јуче горопадио. Др. Казбулбуц

Коме би пре наздравио! (Добро мислио, а.1 непешто уиотрсбпо.) Састао се у биртији код зеленог јањета начелник^ биљежник, учитељ и два одборника. Једва што су једну литру вина крепули; нуто, диже се један одборник, да се својој господи додвори, пак ће држати говор и почети редати им здравице дословце овако: Дозволите ми, господо, да дигнем ову чашицу и наздравим нашој милој господи. Незнам, коме прије да наздравим, или би господину учитељу, или би госнодину биљежнику, или би господину начелнику! ? Сви сте ми мили и драги. Па да будем праведан, ја ћу почети од главе; јер од главе риба смрди, дакле да бог поживи господина начелника! Живио !!! Прибележио: ЋивеЋилим.

Преводи с марџарског, Вп^окоз. Иамеган бирташ. Хет ке11 пекет аа1а(;а. Није кељ мени салата.

А 1н2а1от. То је богме сан.

Воггазг^б ! Што-но кажу: „Пвсћчгаш" Иет 82а1зас1 каготкос1п1. Није Суботица развалина код њи.

М1 а 8е1збк јекгауа? Шга је то Шебек ? Је л' то Сава ?

Ге1егуагБо1. Петар чека бол.

„В а ј С Н И Т," Неки Банаћанин био у Бечу, па гледајући неку палату, запита једног мвмопролазећег Швабу: чи ја је то кућа ? Шваба не знајући српски, одговори му: „1сћ лте1зз шсМ". Вајснитова ? одговори Банаћанин. Во тај Вајснит мора да је богат човек. Идући даље застане и опет код једне друге зграде, чудећи се и дивећи се лепоти њеној, па ће опет запитати једног мимопролазећег: чија је то тако лепа кућа? Овај му опет немачким језиком одговори: „1сћ \уе185 шсМ"! 0 мај, тај Вајснит мора да је после цара најбогатији, кад он све најлепше и највеће куће у Бечу има. Идући даље опази неке велељепне каруце и у њима неког господина, па ће запитати неког: који је то господин? И овај му одговори: „1сћ лте18з шсМ!" Дакле то је та] богати Вајснит, одговори Банаћанин. Сутра дан шетајући се по бсчкил улицама, опази неки погреб, па ће из љубопитства запитати неког: ко је то умро ? „1сћ\уе185 шсМ, а беше и сад одговор питачу. Ето, шта ти је човек овога света, помисли Банаћанин, тако богат, толике кућерине, па и он мора као и ми сиротиња да умре, но баш ћу му отићи на даћу. Оде једној од оних кућа. које је држао да је Вајснитова, у којој баш — његовом срећом или несрећом — беше гостионица, уђе унутра, седе за један сто и заиште да му се јело и пиће у покој душе покојног Вајснита донесе. Келнер му донесе не знајући да је овај у том уверењу, да је то вајснитова кућа и да не мисли за то платити. Мој баћа дотле је пио, док није осетио, е ће скоро малаксати; номисли у себи: неће бити лепо од мене да се на даћи опијем. Устане од стола и крене се да одлази, ал келнер га спази и повиче за њим : 2аћ1еп! Та не могу брате више, хвала и у покој душе покојног Вајснита и на толико, пусти ме да идем. Келиер и опет повиче: 2аћ1еп! Банаћанин је мислио да га овај заусгавља па ће рећи: е кад ми баш не даш да идем, а ти донеси још једну боцу вина — и седе опет за сто. Тако ]е поседео још неко време, паонда намисли да се крене и да више не остане, ма га колико заустављали. Чим се кренуо, а келнер опет повиче за њим: 2аћ1еп, — и стане га за рукав од кожуха вући све дотле док му није кожух с' леђа скинуо. — Кад је наш Банаћанин дошао својој кући, а жена и деца почну га запиткивати, шта је све видео у Бечу и како је провео, он им еве исприча, о богатом Вајсниту, како лепе куће има, како је и њега самог видео, како је тај богати Вајснит умро, како му је био на даћи и т, д При завршетку рече: ама што јес, јес! Један је Беч само на