Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1889 111

свету! Тамо кад оде човек на даћу, једва га пусте после од себе. Ето и мене су дотле заустављали док ми нису и кожух с леђа скинули. По причању једног „Фаркаждинца" прибележио: Кеверишанин.

Гајина госпа, Гајина је госпа блага, умиљата, тија, и љубазна, да већ не мож' бити љубазнија ! Иа зар није сретан онда мој побратим Гаја ? Та он ваљда још и не зна, шта је кућна граја?? Да, дакако ! сретан јесте, како и да није, али он се ипак радо, око куће крије. Јер сва горља узор-својства, има ова дама, али само кад у кући случајно је — сама ! Др. Назбулбуц. За пгто? Мала Зорка ишла са куварицом Резом у шетњу; кад су дошли кући запита своју матер: Је л', мама, 31 што онде зидају касарну, куда иде наша Реза увек с' нама да се шета. По чувењу. Ј. Воцин-Мањин.

Породила пушку. Ишао Шваба у Вулкес. На путу наиђе на једног Ср^ина, чобанина, који је чувао овце, па ће га запитати: — Еј, комшија Рац, вотили тај пуд у Пулгес? Србин му рекне, да јесте, па га почне испитивати шта ће тамо, и што тако жури. Нашто му Шваба одговори : — Чула сам та је поротила шена мој брат (хтео је рећи његовог се брата жена породила), па итем. На то ће Србин запитати: Шта је родила. Шваба није знао добро српски, па пошто није могао да му каже јел мушко или женско, он уђе у стадо и почне гледати неби л опазио овна, па кад га опази рече чобану : — Како ви то зовите? — Ован — одговори србља. — Па тако је ован ротила, рече Шваба. — Па то је онда родила мушко. — Јест, јест, пушка је родила, рече Шваба, па оде журећи се даље. Широкобилац.

Јавна захвалност, Славно кишфалудијево друшгво указало је 17. (29.) маја ове године мом нејаком књижевном раду велику почаст. Прекрасна надања, која су се том пригодом и са маџарске и са српске отране загаласала подилазе ми душу са необичаом милином. У толико је већа и живља моја захвалност, коју сам данас у нарочитом писму изразио сл. кишф. друштву, исто тако захвалио сам нутем маџ. белетр. листа „Роуагоз! 1^арок" свима појединим синовима братског нам маџарског народа, који су више или мање допринели, да ми тај дан у спомену светао остане. А овим (ада молим нека приме неокрњену захвалност моју све велецењене српске корпорације и поједине личности, које су се па разне начине, тако срдачно одазвале позиву сл. кишфалудијевог друштва или су управо мени своје иоздраве слали. Не могу пропустити, да озом прилизом не поменем како много жалим, што ми поремећено здравље не допусти да 17. (29.) маја у Будпмпешту дођем. У Каменици 25. маја 1889 Змај-Јован Јовановиђ.

— Није друкчије, ја ћу да тужим адвоката Н. — А за што да га тужиш ? — Назвао ме магарцем. Па шта велигп, је ли да треба да га тужим. — Ја би ти саветовао да седиш с миром, да се оканеш суда и парнице. — А за што? — Е, та зар ти не знаш какви су адвокати. Може ти још и доказати да си магарац. Па шта си онда профитирао!!. Кад се држао неки „Базар" у корисг погорелаца, где су госпођице продавале разне ситнице, да буде што више прихода, ту дође и један офисир и купи од једне госпођице једну вирђинија цигару. Не имајући ситних новаца, пружи јој форинту. Тотођица. Желите ли да вам кусур вратим господине каваљеру? Офисир. 0, модим, молим, ви се канда варате ; јер ја нисаи каваљериста , него инфантериста.

Професор. Би ли ти мени, Мартине, знао казати, које је године била битка Мухачка ? Мартин. Вите, молим вас, сад баш ни ја не могу да се сетим.

(Пв** 1пНЈ О.Л мпгу ппћити рпи ^пгноои Птапизппг' пп плиатиз пп поизл