Стармали

,Старма «2" издази трипут месечно. Годишња цена 4 ф . — погодншња 2 ф . — на 3 месеца 1 ф . За Србију и цруге крајвве'10 _ 5, _ 2 1 / ј динара или Франка. — Власник и одговорни уредниж Змај-.Тован Јовановић; Издаје пгаамиарија А. ПајевиНа у Новом Саду Рукописи се шиљу уреднику (1>г. Ј. Ј оувпоујс, кишсијс. (8геш) НугпнеШ. — Претплата и све што се тиче администрације пнље се штампарији А. Иајевића у Нов. Саду, рз Србије каижари ВадожиЕа Београд и Ниш. — За огласе плаКа се 6 новч. од реда.

Д у д. Пред кућом дуд је твој, Сељаче многопатни, Изворе врела златни, ТСоји се грбиш, знојиш, Да многе труте гојига, А теби остаје јад, Голотиња и глад, Јадни сираче мој, Пред кућом дуд је твој. Дуд се још зове твој, Патниче мој, Лани су деда твоја Имала модре усне, Потресеш грану, са ње Дудињска дажда пљусне, И читав месец дана Дуд беше деци храна. То није било јело Да ти се грло слади, Ал дуд и комад хлеба Ипак је пркос глади. Ал ; данас читам муку, Са твога бледог лица, На твом је дуду јато Владиних гусеница. Њима је тестир брати — Да буде радња чиста Оголит' дуду грање До последњега лис.та. Ти не смеш ништа рећи У супрот јаче силе, Трпети мораш, трпет', — Господи треба свиле.

А кад на дуду твоме Нестане лиона свода, Прижеже сунце, смагну Сокови зрела плода; А деца твоја гладна У дрво своје гледе, Усне им нису модре, Сада су само бледе. Осећам муку твоју, Немоту гњева твог, Ал не смем ништа рећи — Јер тад сам — „демагог.

У место уводног чланка, Даклем сад се већ зна ко је крив. 20. број „Србобрана" оптужен је суду због „ Делгонстрација у Београду ", па сад ако Гарашанин и загребе и& аришта, Загребачки суд мораће у толико строжије казнити „Србобран" (и још му може забранити, да се од сада не зове „Србобран", него Сентомаш). Гарашанин је за цело најмање крив. Јер такав човек, кога су већ и на двобој звали, па због висок о г ноложаја свог није могао на мегдан да се с п у с т и, такав човек за цело несме ма од ђачића отрпетк увреду, а да га строго не казни. Ми"зковић је окренуо Гарашанину леђа, а окрснути коме леђа то је знак великог презирања. Да је Мишковић жив он би и сам признао, ал он то и мртав може посведочити, јер да овај није Гарашанину окренуо леђа, овај не би могао на њега у леђа му пуцати, и сва је погрешка што Мишковић није имао оклоп на леђи (или бар Абердарев мидер), — онда се крв неби пролила, танад би се одбила, вратила би се натраг у гарашанов ре-