Стармали

114 „ОТЛРМЛЛИ" волвер — и он би могао доказати, да није ни једног метка избацио. Још је неко сажалење достојан, а то је она н ула, која је прва дигла столицу и пребацила је преко тарабе, у знак да почиње битка оружаних са неоружанима, ту нулу сажаљевају и немачке новине, и веле Агте-пи11а! Но о тој ствари, не треба више говорити — већ треба чуда ради отићи у Београд и видети како је бесна светииа разорила напредњачку штамиарију до основанија, и како су напредњаци за неколико сати створили нову штампарију, у којој се „Видело" штампа исто тако као и пре, — само још мало бешње. Ко оде у Београд може и то видети, како Пера Тодоровић изгледа као неки деликвенат „на белом лебу". Он седи и пије ппво, а уз њега два жандара брижљиво чувају, да му се не би каква дечурлија приближила, јер то иште потреба, не само јавне, него и тајне сигурности. Ко је то виђао, вели, да Пера врло јадно изгледа „на белом лебу" — много је лепше изгледао док је био на црном лебу. Сада у Србији многи дају изјаве, да припадају радикалној странци. То је лепо и красао (молим слагача да у место „красно" неметне „каоно"), но ја би рекао да су ипак поузданији они стари и у злу опробани радикалци него ови сови, који ће се у добру опробати. Ја, што се мене тиче, кад се досада нисам уписао у радикалну странку, сад баш агегИз нећу да се уписујем, али и овако неуписан могу рећи, да бп свакоме оном Србину олсовао најмање триста заверака, који или из непромишљености или из несташлука, или из пакости данашњој патриотичкој влади прави сметње и тешкоће и баца клевете на њу. А шта код нас бива? Ми се спремамо да прославимо Бидов-дан. Истина, неки, па чак и у самом ~ 1§ДДК1М1. Заложепа пуницаХумореска н з ж и в о т а. Лла су људи баш незахвални! И не помишљају од куда би узимали своје красне женице, да није бог на свету створио пуница. Али има људи, који баш за то и роптају на пунице, јер, веле, да њих није, они би и сада били нежењени, те би много што шта друкчије изгледало на свету. Ја се у така расматрања не упуштам, — у толико мање, што сам сео да пишем о такој пуници, која би могла послужити примером свима другим, високим и кратким, буцмастим и мршавим пуницама. Нека ми читаоци опросте, што ће моја прича бити невероватна. Али зар се у свету не догађају врло често невероватне ствари. А читаоци, ако буду непристрасни увидеће, да сам и ја поборник Зола, ако и не трчим слепо за њим и за његовим мање даровитим пришинетљама. Е^е овај мој још не опробани реализам даје ми неку наду, да ће читаоди веровати и у не вероватне ствари, кад знаду, да писац црпе из живота. У некој омањој вароши живи и данданас човек, који је усхићен са љубазношћу, са добротом и са благошћу

БР. 15. ЗА 188§.

Сентомашу, упињу се из петиних жила, доказујући да ко је праЕи и чврст родољуб, тај не треба да иде у Раваницу. Но то њихово упињање није без разлога, — јер кад би се ми сад наједаред сви огрнули плаштом слоге, дух св. ЈГазара можда нас не би ни познао, бар би се с правом могао посумњати, да ли смо ми заиста Срби. Опомад у једном друштву разговарали смо се о грчком писмену Бета или Вита, — како треба да се чита. Грчки не звам, па о томе не могу судити, али сам после премишљао и дошао сам на то уверење, да би се и нашим многим речима могло писм Б изговарати као В. Не за то, што би се оода неко наше Башкарење читало као Вашкарење. Не за то можда^ што би онда многа Бештија била Вештија. Не за то, што би онда многи избори постали извори (за комотан живот, — јер то су и сад.) Не за то, што би онда Бисмарк добио име Висмарк. Не само за то, што би онда Загреб читао се Загрев. Не за то, што би се онда у место бан казало ван ! Не само за то, што би онда бреме престало бити бреме и дошло би као време. Не само за то, што би онда стара реч побрат окренула се у поврат. Него и за то, што би се онда презиме Брлић читало Врлић, — а Врлић и јесте, јер он је једини, који је у хрватској регниколарној депутацији смео рећи и рекао: „Не такђ, не тако, јер тако нити је право, нити је поштено." — Слава му !

своје драге пунице. Може бити да на овом широком свету има још гдегод који тако сретан човек, — ал ја му имена не знам, — а овај наш човек зове се Марко Тепсија. И он ће ми, без сумње, бити захвалан, што ћу се потрудити да његовој честитој пуници сплетем ловор-венац заслужене славе. Ова примерна иуница не приговара своме зету никад, дошао он четврт сата пре или касније. Она мирно саслуша његов изговор, као да га је тобож' задржао господин већник у канцеларији, — ма да врло добро зна, да је то пресна лаж, и да он долази управо из Шоваријеве пиваре. Она се не жести, нити тера мак на конац. Она све зна, — али ћути као риба. Никад она неће, као друге пунице, рећи: Хе, друкчији су људи моју кћер просили; али шга ћетг, од судбине се не може утећи. Па онда ова ретка пуница не мари ни за какву раскош. Могу бити на иијаци пуна кола зелена грашка, диња, лубеница, краставаца, младих ћурића, — то је њој свеједно. она тек оно купује, што је јефтиније — Она никад не напастиује зета, да је води у позориште, на забаве и т, д. Деси се и то, да нашем Марку, који је чиновничић са врло, врло умереном платом, понестане блага, и онда настане време кад треба и у кујни горопално штедити. Кад онда Марко, уместо оне свакидашње форинте изброји