Стармали

„СТАРМАЈ1И" БР. 15 ЗА 1889. 115

Ћира. Неке израилске вовине веле, да је то неви пркос с)седној држави, што се у Србију вратио законити митроиолит. Спира Е па тај пркос могли би ми Србији вратити. Клин се клином тера, Па дајте да и ми што пре изберемо патријара, који ће у пупом смислу бити законит.

П у С Л И ц е. ©. Нека ми нико не каже, да данашња влада у Србији вије јака. Ко може кривим нравцем захукане жељезничке влакове да задржи и добром правцу да их новрати, тај би могао од своје јачине позајмити што мало и комшијама.

§. Владика Бранковић сигурно мисли, да ћемо ми на Видов-дан у Раваници певати: „Ију!" — »Терај, куме, логова!" или ,Ао поно, ал си се улопо!" кад нам саветује, да тај дан проведемо тихо, мирно и озбиљно за пећком седећи-

А. Даклем наши ђаци ове године неће добити школске сведоџбе, док пе докажу да их се ништа не тиче српска петвековна г рошлост и српска будућност. Али за то и пре Видов-дана добиће достојну сведоџбу они, који таке наредбе издају.

Радујемо се што је продаја српског дувапа онет дошла Србији у руке; ал још се ве1]ма радујем што се и со враћа онима чија јо, — ваљда ће сада у самом „Виделу" бити мање несланих чланака.

Л. Либерални збор у Београду прошао је сретно и на миру. Одакле се не бацају столице, онамо не лсте ни камепице. (Јио<1 ега1; <1етопзк-ап<1ит.

□ . Не зна се шта је лепше, или што се митрополит Михаило вратио у Србију, или што се Теодосије вратио у своју стару безазленост.

Не чујемо ништа о томе, да ли је ко забранио и жандарима, да ни они не смеду доћи о Видову у Раваницу. Ове и ништа. (Прервђено). Марина има стас вите јеле; Марина има ручице беле; Марина има зубиће красне; Марина има очице јасне; Марина има косу ка' свила; И груди има ка' горска вила; Марина има свежину мајску, Поштено срце и душу рајску; И срчске свести и м а, и жара, Ал само нема — пара — динара. • 4 а а • е • * • « • • Те многи веле: „Шгета голема, Што та јадна цура бага ништа нема. Др. Казбулбуц.

нешто мање, — пуница му никад не баци, као што у другчм кућама бива, новце на стол и не пита: шта могу купити за те трице!? Напротив, она још уверава, да ће и то бити доста; кад није друкчр, вели, јешћемо сочива или грашка, лепо процеђеног, па са прженим луком, а лечници кажу, да је то врло здраво. — Њено великодушије нема граница. ЕГри крају месеца бива, те Марко некако прераво долази на ручак. Пуница одмах зна да није био код Шоварија ва пиву; онда се сирома Марко шуња око пунице, куд год она, он за њом, и у комору, и у кујну, и опет натраг у собу, — али не говори ништа. У једанпуг упитаће га пуница: „А што си тако снужден, Марко? Можда немаш новаца? — Баш . . . једну форинтачу, могла би ти и ја дати." Па како је скромна. У јутру и по подне мало кафице, у иодне и у вече који залогај и чашицу, али малу чашицу винца, — њој више не треба. А како ни коју прилику не проиушта кад може свога зета. да похвали. Свима суседима приноведа како је то честит, миран, паметан, диван човек. Једном речју, оваке пунице не рађају се свугде. Ца онда још и то, Маркова пуница није ни по лицу каква авет, ругоба, накарада или стратило, она је угледна пристала жена. Сад јој је тек четрдесет година, а кћери

јој је двадесет. Нема ни једне седе Не лицка се до душе и не моди се по новом журналу, али у толико је достојанственија. Озбиљна је, но ипак милокрвна. Овака пуница више задаје поштовања него каква заматорјевша гвоздензуба или безуба, каква прљава бурмуташа, од које човек нерадо прими и орах из руке. Уз то је Маркова пуница била и строго морална; није ни у младачком добу свом била каква ветрењаста намигуша, па је тако и кћер своју поштено васпитала, која је уз лепоту лица и лепоту срца од матере своје добила. Такој пуници може човек бити захвалан. Марков би брак даклем био најсретнији, како се саио замислити може. Само да су им материјалне прилике биле иоле уредније. Али финансијска кубура кварила је нашем Марку многу радост. Он сам није имао никаква иметка, са женом није добио никаква мираза, а плата му беше тако незнатна, да је једва крај с крајем хватао. Истина, обичавао је пред подне да попије чашу пива, ал то му је био једини раскош на овоме свету. Док је био нежењен, пио је и по две чаше; па зар није доста жртве, што сад свакч дан ио једну чашу откида од својих уста ? Пуница му се и сама вајкала, што своме зету није ништа у кућу донела. Но што није било, може још да буде. Она води велику парницу ради неког наслеђа, па *