Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 15. ЗА 1889. 117

треба да олакша многе уздисаје; на челу му видиш све познате ,,ловце и . . . . (Иојем богу мојем за готове новце!) А зар не зиаш оне псланичке труте, о народвом јаду као неми ћуте; треба л' влади, нађе и ту словоеловце. . . . (Појем богу мојем са готове новце!) Па још и то чудо: нађе с' и „појета" с кадилом у руци а 6рз виша лета; каде светле круне, палате и дворце. . . . (Појем богу мојем за готове новце!) Др. Казбулбуц

3.000 форината. Госп. гроф је нешто хрђаве воље био кад је данас устао. . . . Преседио је поред ца целу ноћ, па га је сад болела глава. Баш је дванаест избијало. кад је са облачењем готов био. Онда је унутра ушао нослужитељ. Јавио му је: — Високородни господине, један сгар човек чека напољу. — Како се зове ? — Није ми рекао своје име. — Па што долази тако рано ? кажи му да сад немам каде. . . . Шта ће ? — Каже, да има врло важно и журно са високородним говорити. — До ђавола! . . . Дакле пусти га. Старац је ушао. Погурен, тело ломно а капут до земље; ћелаву главу тако је удесио, да му напомадисана коса свуд по једну бразду направи. Млади гроф баш се није зарадовао, кад је старца видео. — До сто ђавола! . . . Та ово је Гизелин отац. . . . Само шта ће? Стари је кашљуцао, па рече : — Не знам дал' ме познаје г. гроф. — Овај — не — не опомињем се, да сам кадгод срећу имао. — Хе, хе хе. . . . ја с^м Гавра Риђош, јел повољи знати. .... — Јесте сећам се — одговори гроф — али незнам шта желите. — Одма ћу и то казати Само се изволите мога имена добро сећати! — Заиста, као да сам за њ' чуо. — Даклем, ј 1 имам једну девојку. — Е па честитам ! — Брло лепу, милу девојку. — Поново вам честитам. — Зове се Гизела.

— Без ласкања лепо име, врло лепо. — Г. гроф познаје моју ћерку, зар није тако ? — Како, да л' је познајем? Може бити, по имену је не познајем, но кад би је видео. .. — Хе, хе, хе,. . . . моја ]е Гизела васпитачица .... пре десет месеци била је код вашег г. брата његовом малом синчићу гувернанта Јел по вољи знати Г. гроФ сад је већ био принуђен сетити се, био је принуђен рећи: — Јест, јест, познајем ју. У истини врло је добро познавао малу Гизелу. Лепо плаво девојче које је пре три четврт године његовом братучеду васиитачица била и врло му се дппала. Испочетка је само погледе на њу бацао, за тим је при угодној прилици њежзу јој ручицу стискавао а после је по кад кад и образчиће јој уштинуо. — Гизела се овом није противила .... у једном слатком тренугу . . . али нашто ту целу историју развијати, кад ће свако пронаћи, шта се збило. — Дакле већ се сећате? . . . хе, хе, хе . . . — Јесте, јест. .. . Дакле шта желите? — Дакле молим покорно, — говорио стари Риђош — како да се изразим? Гизела је већ дуже од по године код куће, зашто ? . . . . па и то знају г. гроф. . . . Прекјуче пак. . . . — Доста, доста разумем. Даклем шта желите ? — Како ? Шта желим ? рече старац теглећи врат из фатермердера. — Но само слободно реците — рече гроф — желите ли можда новаца? или ваљда не желите, да вам ћерку за жену узмем ? . . . . Дакле, колико захтевате ? Риђош је трљао руке са задовољством, па ће тек: — 3000 форината . . . . хе, хе. хе. . . . — 3000 форината ! чујте, стари, неће ли то бити много ! Гроф се нетадовољно намргоди. — Али нека г. гроф промисли! . . . Част моје кћери. . . . Сирота Гизела није на тако што ни помислила.... изволите промислити! . . . Један такав гавалер, као што је г. гроф, ваљда се неће погађати! — Хм, на ово одговорити није било лако. О гавалерству је реч, нек види старац, да се није преварио, кад га је назвао гавалером, и да заиста са таким има посла рече: да ми се после не закера, час на дојкињу, час на одело, час на школовање (јер то би ме могло много скупље стати, — дода г. гроф у себи). — Добро, добићете 3000 ф. али тиме да буде свршено — Пристајем, молим ^жорно, — Дакле потврдите писмено! — Изволите написати а ја ћу потпиеати. — Г. гроф седе за писаћи сто, па напише^измиру. — Тако дакле! Риђош је своје име потписао. Гроф је отишао до ормана, где су му новци стајали и даде старцу одређену суму. — Ево узмите ! Риђош пажљиво стрпа у буђелар 3 круте банке хиљадарке, па са подигнутим очима к' небу, меланхоличним гласом рече: — Још једну жалосну вест имам г. грофу да саопштим. — Дакле, да чујем и то! — Благонадежно отроче је умрло, — није живело ни три сата по рођењу. Превео ШирОКОбилаЦ.

На гробу тамбур-Пере, Овде лежи тамбур Пера, (Имао је жепу Вему). Он је макљ'о по добошу, А жена по њему. М. Б.