Стармали

126 „СТАРМАЛИ« ЛЦ А н е гдоте Учитељ пита. Ко зна од куда је реч црепокоран? ђади ћуте, а један од мањих диже руку : Господине ја внам : од виргаз. Учитељ. Перо пази: теби да отац 2 јабуке и мати 2 џа имаш четир. ал ти даш гвом брату Наји 2, којжко осгаје теби ? 11ера. 4. У. Та нази, кад од 4 даш 2? Пера. Е, ал ја недам. Учитељ пита. Ко зна, зашто се она код великог крста врба зове жалосна. Сви ћуте а један мали диже руку: Господине ја знам: јербо од ве узмете прут, кад треба у школи да нас бијете. Учитељ пита: Ко зна како се добије бисер ? Сви ћуте а један диже руку: Господине ја знам: кад се плаче. Уч. Где си то видео? Ђ. Е, моја нана 3 дана плакала, на после добила пун фес бисера. Учитељ пита. Ко зна, зашто се она недеља испред Ускрса зове страсна? Сви ћуте, а један од мањих диже руку : Гоеподине ја знам: јербо је онда егзамен.

Учигељ. Кажи ти Перо: колико сата има у дану. Пера. 25. У. Откуда ти онај дв^јес пети ? П. Е ви сте јуче казали, да је већ дан за један сат нарастао Учитељ пита на егзамену: ('имо, ти си најмањи, ајде кажи, колико имаш прстију на рукама и ва ногама ускупа. Сима. На рукама има десет, а на ногама не знам данас. Уч. како не би знао ? Сима. Е, обуко' сам чизме за егзамен. Учитељ пита. Пајо, аде ти кажи, је ли реч магаре глагол. Паја. Јесте Господине. У. Како то ? П. Може се рећи : ја магаре, ти магаре он магаре, ми магаре. Доста, доста, виче учитељ.

Чика пита: учите ли ви децо у школи шта. Један одговара. Не. Ч. А што не ? Ђак. Е код нас је млого/ па г. учитељ не доспе. *5Г. Како би доспео ? Ђ. Е, кад мора непрестано да нас бије. Из старих бележака нокојног нам Бабе.

Р. 16 ЗА 1889. Д и а л о г, А. А. А, мајк', ако нисам накаљао. Позајмио сам прплетос десеторици познаника нешто новаца; у нужди беху, веле, вратиће поштено, а, ја опет велим, бог ми је дао> што да не помогнем свога ближњега — Кад сад ето требам нужно и сам онај новац, па олупах ноге, тражећи те човеке, да ми плате, али ти човеци као да су се договорили, па ни један да врати, ге сад незнам, шта да радим са тим човецима. Б. Б. Ама Шуко, неприлика јесте, али што си заопуцао говорити: човеци! човеци ! Зар не знаш, да ваља казати : људи ?. . . А. А. Ја остајем при моме, јер то иису људи ; да еу они људи неби се дали гањати на своју дужност. Б. Б. Аха, сад, разумем! Е, имаш и ти право! Др. Казбулбуц

Јуликином мадежу, О мадежу црном на твом лицу белом Није ласно штогод меродавно рећи, Јер тај мадеж диван, једног дана ј' мањи, Другог дана ј' већи. Бог и вера, није луда, Снаш' Јуца. Добар дан, комшинице, чујем да данас нешто прцварите Допустите да у вашој масти испечем крофне, а ш можете, кад год вам је воља, у моме купусу кувати вашу сланину. Мисли да је враџбина, Нова млаца први пут мјјла (прала главу) своме свекру, па га случајно опарила врло врелом водом. Свекар „нити цикну нити зуби шкрипну" већ као помаман истрча пред кућу па забоде главу у снег, да му бол одмине. То гледала млада на поче да се крсти говорећи : „Слава богу! што ко зна то и врача; а ја сирога не знам ништа." Прит'љ Маша, Прит'љ Маша био је нун фале. Кад развезе о 48-смој, кад поведе о боју и јунаштву, (наравно своме јунаштву) онда ни краја ни конца. .... Био сам вам, вели, браћо, чак и у Шпанији; тамо де има цура лепших него у самоме Молу ; па смокава, па лимунова, па — свашта! Јео сам чак и „маргароне," и „мароне" и кестење.... Возио сам се за мога века и на коли и на лађи н на ајзлибану, и на „форшпану" и на „дилижанцу", — али за једним жалим, не могу прежалити; а да ми је то доживити, ех, онда би задовољан умро, јер би могао на оном свету причати, да сам се возио боље него сам, бож' прости, свети Илија !.. . . Само једаред, да ми је да се повезем на томе врашком „делиграфу," па ма не подер'о ових опанака. .... Др. Казбулбуц,