Стармали

130 „ШРМАЛИ" ВР. 17. ЗА 1880.

Ка' што Србив штоват' уме Знамен-даае свачег рода, На које нам прстом пружа Човечанство и слобода. Ал су јоштс уске груди, Људском складу усне бледе, Свете жаре наше душе И најближи мрко гледе. Ми идемо Раваиици Да враћамо дар поштења, Ал идемо преко клада, Преко трња и камења. Ко нам па те мирпе путе Ваља трње и камење Далеко је од слободе, Под слепилом својим стење. Ми идемо Раваници Целивати мошти свете Запињући о клевете, Спотичућ' се о подмете. Нађемо ли ров на путу — Ров велики, а ми мали Вратићемо с', ров ће остат' Ми га нисмо ископалн. Сукоби л' нас ветар, који Одушевље радо казни, Ми у разлаз, а он нек се Изјупачи п испразни. Ш • Д Л ВШ1а 0 т р о в а н. Хумореска. „Жао ми је што иам морам још једном казати, ал ви нећете добити руку моје кћери", рече покрупни г. Мислић и скочи са свога места, па поче немирно ходаги по соби тамо — амо „Али благородни г. Саветниче !" „Нисам ја саветник, него само калкулатор и не трпим никакво ласкање." „Па хајд г. калкулаторе, поче млади лекар др. Истинић из нова, реците ми молим вас какав је узрок шта сте тако нерасположени премп мени, и зашто ми недате руку ваше кћери ?" Мислић се заустави у еиом ходу, па стаде пред лекаром. „Дакле још и узрок би ви радо да дознате, мрмљао је љутито. Но у кратко да вам кажем, ја имам неку антипатију према лечницима. Моју су жену лечници у гроб огерали, а сеетру су ми убогаљили, па још да моја кћи за лекара пође, да на љој нравите операције и опите — не, не трпим, нећу да трпим", и лупи ногом о нод па настави свој ход дал>е.

(Боље б' било чуват искре, Штоват пламо, стицат' жаре Помишљајућ и па друге, И на опште нам олтаре.) Па нек буде како било; Раваници ми сад гремо; Било гласно, било немо, Ми се Срби разумемо. И код куће сваки за се, Пред иконом светог Саве Сваки Србип појиће се Из путира свести здраве. Тесногрудци нек се бече, Срам ће пасти само на њих. Али значај овог дапа Зат 1 ) неће бити мањи.

Политични преглед Цела се Европа чуди, како су се наши Вуци упели да се не прослави ове 10д. дан. кад се павршило 500 год. од како ;е Вук Бранковић заишао за Голеш-плапииу, те и његова Весленција г. Василијан заиђе ево за Герман планину (командЈЈући тамо и војску <воју), — па нека метне руку на срце и нека помисли, како би њему било, кад се потоњи српски народ после 500 год. не би више сећао ње гова славна имена, него би био тога уверења, да ће паступити „европејеки" рат, ако когод буде славио -Али ја вас молим, треба особе разликовати, рече лсчник . . . коме је румен нестрпљења, од зле воље, лице обасуло. Бог зна каквим су фушерима, у руке пали в ша пок. госнођа и ваша сестра." „Охо фушерима, викне узрујано калкулатор, молим г докторе, верујте ви мени, да су то сами чувепи лечници били, тајни саветници, и ти су мојој блаженопочившој супруги совјета давали" — од узбуђења на један тренут заставши настави даље — „и то тако доброг савета, да је неколико недеља нредамном бледа и онемела лежала^, — рече г. Мислић. Говор му је дрхтао, кад је ове последње речи изустио, али набрзо снажним гласом додаде : „Ја сам много бољи отац, него да мојој кћери каква зл: учиним!" „Али Јелка мене воли !" „То може бити, али ако она воли вас, ипак не воли доктора. Та и ја немам ништ противу вас, само против вашег звања, против докторства, против медицинске науке осећам ја мрзост". Сада настаде почивка. Др. Истинић усган", па је тронут гледао преда се, а Мислић је сгајао код нрозора и прстчма добовао у њ. „Госп. калкулаторе, пећете ми баш никакве наде дати?" узгезајући питао је г. Истинић „Још и наде ? мрмљао је г. калкулатор — не, не-