Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 17. ЗА 1889. 131

после 500 год. име Василијана, администратора патријаршије и „Турског народа." Берлински листови доносе из;аву кнеза Бизмарка, у којој овај изјавл>ује, да се оставља сваког даљег старања о будућој политици и равпотежи европској, јср се сада појавио у Карловцима нови Бизмарк, који се стара за „европски" мир, те забрањујући служити светитељима свету латургију, хоћ& да осигура евр. мир и равнотежу. Што се рав но т еже тиче ту ће свако признати, да ју није увек лако одржати, те да и нови визмарк често има много муке да равноте :;у одржава. Краљевић Марко је одржао равнотежу на своме шарцу тако, што је с једне стране обесио буздован, а с друге мешину с вином. Можда би се и сада одржала равнотежа. кад би наш нови Бизмарк с једне страче држао буздован против свога народа, а с друге — но шта би могао с друге ? Па како би било да оно исто узме што је и Кр. М. узимао. Како се код нас све натрашке ради види се и и ј тога, што је бачки владика, сремски администратор а банатски земљак, заповедио, да се ове године и после испитау основним школама има држати школа сее до дана, којег је он одредио, не би л' се тако предупредило, да дечаци и девојчице од 6 год. не оду у Раваницу и онде да не поремете евр. мир (у печијој глави), јер кад се тај мир поремети, то је велика певоља. Даклем ће после иснита да се иде у гаколу! Зар то није натрашке? То је баш кад би ко год постао велики господип (н. пр. владика), па кад би тек онда почео правити волике дугове (у место, на п[огив, да своје старе дугове поплаћа). Загребачки „Србобран" изигаао је у суботу пред Видовдан сав бео као насаиуњен. Док други листови дајем вам никакве наде, — али стој, да", — и један осмејак му нређе преко лица, „ал ајд', нек имате и паде; када мене будете једном од смрти спасли, онда ћу вам дати моју кћер, но и то вам још унапред велим, да на ваше знање недајем много", — па пуцне прстима — „ништа ! и да јуначки могу чекати моје последње часове, ма се ви колико мучили медецине готовећи, које би ја требао да кусам." Доктор је једва разабрао последње речи, он је само то чуо да му се Јелкина рука одриче, и да је на његову љубав пао мраз; полагано, као да нема никог, рече тихим гласом збогом остајте и изађе. Г. Мислић још је на прозору добовао, чуо је опроштајну реч не одговоривши ништа на то; ал је и загушљиви нлач своје ћерке из друге собе чуо. Очи му се напунише суза, али му у том падну на ун тужни дани љубљене и незаборављене му жене, израз лица му постане онет тврд и дурновит, као бесан промрмља љутито : „Ајак, — нећеш ти њу добити!" * ' _ * „Ајао, јао и ово није било нужпо," — јадао се г. калкулатор извлач ћи се из јастука и ћилимови, кад је с'кола еилазио. „Ух све су ми се кости, сва ми се утроба протресла!" па уздишући поче трти болна места.

у славу и у спомен косовских јунака излазе са црним словима и у оквирима, он направи виц и изађе му цела прва страпа и велики део друге бео. Истина, горе пише: „Друго издање", из чега морамо закључити, да је ту прву празну страну уредио г. држ. одветник, који се већ извеџбао у писању белих и празних чланака, тако, да нам због таквих чланака „Србобрав" по који пут изгледа као, боже прости — „Наше Доба", особито кад ово донесе какву здравицу као уводни чланав, кад му подлистак прича како је Герман лечио неизлечиве болести врхом од своје ципеле и кад под „Најновије вести" донесе важну белешку, да је јуче падала киша, ал се опет разведрило. Али кад имам већ тај број нашег ваљаног „Србобрана" у руци, не могу а да му нешто пријатељски не приметим. Кад г. држ одветни« хоће да прву страну сам својом празнином исиуни, ја држим, да ипак не би требало да баш та страна изиђе празна. Боље би било (по београдској мустри) донети на тој страни огласе. Ето, баш у овом броју „Србобрапа" има на последњој страни велики оглас, у којем на среди пише: „Херцеговачко робље", а унаоколо су насликане пеке столице п канабета. Па кад би се тај оглас донео на првој страни сваки би читалац помислио, да је то уводни чланак са илустрацијама, и да је тема чланку о херц. робљу. Опе празне столице могле би значити да има код нас доста упражњених сголица, тако она што се љуља (Зсћаикекеза 1) можда је столица митрополита карловачког, која се сада љуља, као да је пијана, а љуљање је символ несталности, а и несигурности, јер ничији избор није сигуран, па тако се и незпа, ни ко ће бити изабран за Беја од Туниса, „Оди викне из кола, поред којих је са два педља на земљи лежао снег, „златан венац —тако се звала гостионица — „нека пас у своје окриље прими. Ајде пожури се, шта радиш још у колима?" говорио је г. Мислић идући колима и отварајући улазак, мислећи да му је пријатељ још у коли. У том тренутку отпори се прозор на гостионици и чу се глас: „Али драги Мислићу, на кога још ти чекаш! Калкулатор се окрене, па на велико чудо спа.зи смешеће лице порезног иншпекгора Небригићн, где се показује на прозору. — Да те ђаво носи — мрмљао је љутито у себи преварени. Док је он ишчекивао овог на једна, дотле је он на друга врата изишао, и г. калкулатор је тако на цичи зими могао вазда чекати. Та добићу ја тебе шапутао је љутито, без да се могло приметити да је љутит. Кад су све своје нослове у вароши посвршавали, пре поласка да би се поткрепили, нису жалили пунч, а чаше са белим често су се празниле. Обоје су већ добре воље били, ал и поред свег тог г. Мислић није могао да заборави на шалу, коју је с' њим Небригић учинио. (СвршиКе се.)

*