Стармали

134 „СТАРМАЛИ" БР. 17. ЗА 1889..

Весина пуница. Са пуницом својом, мало њих се слажу; ие може се! Е10!! . . . (тако барем кажу.) Ал' наш чика Веса, други појам има, ево како каже, баш за аримвр свима: „Ја с пуницом мојом", — тако Веса вели, „живим врло лепо, ко што срце жели." •„Она је у Вршцу, ја у Новом Саду, послови ми тамо отићи не даду." „А она је болна, па не може к' мени. . . . Па шта би замеро тако доброј жени?!" Др. Казбулбуц.

„ Д в а о к а," Пецкарили Аћим Беспослењаковић и његов добар „фрајнд" Сепл Ергербергер, који макар да већ пола века живи међу врбадијом, још никако да научи честито српски говорити .Прате Ађим!" рећи ће Сепл, — „танас нећеме имамо срећа ! Мој шена мене касала: срећан бут ! — а кат кот он то на мене кашиш, кат пођем у лоф, онда оте срећа то фрага ! Та ми је п р та улофим јетан ока, та има са ручак, али" — — — — Не сврши. . . штап му из руке мало не испаде, он повуци, повуци и гле! красан шаран виси на удици. „Имам тфа ока! имам тфа ока!!" — раздерао се Сепл, да су га могли чак у „Францталу" чути, али сад шаран врдну силно репом, потеже удицу и — оде без „збогом остајте" ! .. . Сепл гледи за њим, гледи а усне му од љутине дрхћу, и сад се зачу псовка, коју је за чудо добро научио, да би се могао барабарити са каквим нашим узор-псовачем. . . Хула Аћим на то ће му још рећи: „Боље би било, да си имао с амо једно око, али да је бол>е гледало, али овако крај твоја два ока, измаче шаР анче! " Др, Назбулбуц.

У весељу. Јоја, кад је здраво вес'о чашу о зид хити. (Та за бога, што се не би могло и из флаше пити!)

„Ма, неиој ћабе ти!" Ухватили Мустафу Хаџи Бекријашевића у некаквом нитковлуку. Пред судом се брани Мустафа, како уме и како зна; вели : ма тако сам ето видио и од ваших људи ; ма они ме научише да то није ништа ; — ма ово, ма оно, — али судац рече своју, па кад досуди Мустафи шест месеци „хапса," а Мустафа ће у сав глас: „ Ма не мој Лабе тч /" . . . Веле, да му ни ова заклетва ни мало није помогла. Др. Назбулбуц

У житу бива и кукоља. Скуписмо се, лепо друштво, У биртији код „сокола", Писио вино, каву црну Као да смо сред Стамбола, Весеље је бурно текло, Мниш: е неће биг му краја, Та и како да му буде, Кад то пије — ђачка „раја." Здравица је пало доста И народу и — „вођама"; Из млађаних наших груди Пламти огањ . .. ватра сама. . Кад је било пола ноћи, Тад устаде брат нам Тома И рече нам: „ја не могу Више, браћо, идем дома." Испрва нам криво беше Што ће сад нас напустити, Ал' најпосле попустисмо . . . Други пут ће накнадити. Само један од другова Није ово одобрав о, Велећи : да он због друштва Већ три ноћи није спав о. „Но мавмо га — прозбори нам Његова ј' код њега воља, Познато је да у житу Увек бива и кукоља." Неверишанин.

Чика-Пајин виц, Отиде чика Паја са својим госгом у неку скупштину. Кад је почео неко да говори рече чика Паја: „Како ћемо чути кад смо далеко од говорника?" „Ми ћемо опружити уши колико већма можемо" рече му гост. "„Добро, добро! одговори чика Паја — само немој одвише да их опружиш, јер се можеш претворити у правог магарца! ' Ј Воцин-Мањин.