Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 18. ЗА 1889. 141

Ј2Х 0$5*\ ^ Ка ^ СИ ЛИ Ч ^° ШТа В6ЛИ *'^ > ||Ј||ч1 ^У кз ° н вели: што је год било ^шП/иЖ У Р^ аво иисан0 7 н.еговои листу, то ЈЈе све писао негдашњи протектор листа, Герман Анђелић. •■_" Шука. А ове згадотине, које сад тај лист доноси — ? Ђука. Те ће наравно, после ићи на рабош данашњег иротектора, Василијана. Шука. Видиш, молим те, мудре опсетке; како се може учинити да још дуго остане прљав лист, а уредник чист. Заједалице. I. Ко вам каже, да је фрајла Тина пуна злобе, једа и љутине, кад се она за комшилук цео, и дан и ноћ непрестано брине?!! II. Ретко је наћи жену, која тајну чува, још ређе наћи можеш такву, која пема — бува! III. Верујте ми људи: оне силне сузе у гдекоје жене баш ни мало нису слане, већ само — папрене. Др. Назбулбуц.

Нојево јаје. Кад се оно у б—ској околини појавила колера, б—ни ископају јендек око свог атара, да не би колера к њима •прешла. У Б— нису нре никад бундеву видели. Али сад се деси те њихови суседи пребаце једну бундеву преко довог јендека, Е, кад су то б—ни нашли, јако су се зачудили. Нико није могао да погоди шта је управо то ; једни рекоше да је вилина јабука, други рекоше да је зеле^и гром, трећи рекоше да је нојево јаје, — и осгаде на томе да ништа друго, него баш нојево јаје. То је потврдио и натарош. Хе сад један од општииара предложи, да се то јгје излеже. Али настаде питање: ко да лежи на њему ? Напослетку закључише да се кнезу сеоскон ода та почаст, ч)н нека седи на том јајету. Тако и би. Донесу нразну мерицу; натрпају у њу сламе, а у њу метну нојево јаје па насаде кнеза да га излеже. Дуго је кнез легао јаје, ал ннкако да га излеже, па му се наравски, већ и додијало. На једанпут падне на -памет кишбирову да јај^ треба продрмати. пак ће се јаје пре излећи. Кнез радо уеваја кишбиров предлог и зграби јаје од доле да га продрмуса, — кад ал прсти му упадну у ■б . < ] ч била већ натрула.

Кнез повиче мућак је! И сад закључе да га однесу и баце у други атар, кад већ мора смрдити, нека не смрди њима. Јендек, који су ископали против колере, био је већ зарастао великом травуљином. Дођу општинари да пребаце преко јендека нојев мућак а баш на тоае месту, где су хгели да пребаце завукло се у јендек мало магаре и ту је пасло. Вундева се откотрља у јендек а из јендека из травуљине искочи магаре па поче бегати, а кнез потрч' за њиме довикујући: „Оди тат оди тати ! Ја сам те излегао. Ј. Воцин-Мањин. Само кад је сит! (Крајкпча). Тигар бесни, крвожедан створе, мирно лешко у шушњару свом^ не брине се, што се ломе горе, и што пуца, из небеса гром .. . Он спокојно слуша цео лом, ка' да није и сам силовит ... (молим, он је сит!) На сабору посланик из — среза, као да му уста ко завеза; само главом т. к по кад-кад дрмне, са „фотеља" кад се штогод грмне; од „осталих" слабо боме преза; он је само владнн верни штит . , . (молим, он је сит!) . Писар Лука јада се и кука: „немам хлеба, гладна су ми деца!" а „шефа" му хвата грозна мука, „нека једу — вели, — сама лука/ овако се на јадника бреца, „ил' нек помру, — бар сте онда квит!" (молим, ше"ф је сит!) Народ пати . . . Неродица тешка, сахрани му оно јадна мала, погури му и плећа витешка, глад настаде, а глад није шала . . . „Началнику" раја на двор пала, а он сумња: „не мож' тако бит'" . . . (молим, он је сит!) Дош'о Гавра уморан из села а жена му ручак је изнела, уз то, приде, буквице му чати; па како је бурно започела још би могла и шамар му дати; Гавра скочи, па оде у рит: (он је већем сит!) Др. Назбулбуц.