Стармали

172 „СТАРМАЈШ" БР. 22, ЗА 1889.

Досетке, наивности и др, из дечијег света, Била „јаузна" код „фрајла" Маре, па и мој пријатељ Васа је био на истој. Имао је он врло велике ноге, то приметида и мала Вида па ће га запитати пред целим друштвом: „Браца Васо! јел' то све нога у ципели?!" Ј. Воцин-Мањин. Мати. Море, Гојко, ти се ниси умивао већ неколико дана. Данас се мораш умити. Гојно- А за што? Мати. Данас ће нам доћи госпоја кума у посету. Гојко. Е, ал ако не дође!! Дуг сан. Кад је Лаза Бачић већ и двадесет седму игранку у месојеђама претурио, дође кући, у тој намери, да ће сад 40 дана и 40 ноћи спавати. Око четир сахата изјутра мало задрема, у 5 сахати већ су трзали звонце на капији. Лаза је проклињао сваки онај стан, који је поред капије и гунђајући покрије се преко главе покривачем. Сан га опет савлада. У јутру од 6 до 8 сахати сви чивути прођу из гушћије улице и стану се разним гласовима дерати „хандле!", пролазивши иоред Лазиног прозора. То је опет нашег Бачића узнемиривало и тако неје могао све до 9 сахати заспати. Тек што је мало задремао, али једна сељанка с јајима уђе му у собу и запита га, хоће ли кунити јаја? Лаза се проде е у љутини, на што се жена тако уплаши да испусти котарицу с јајина и тако се 107 јаја претворе у кајгану. Сад су се обоје дерали по соби, Лаза у свом једу, а пиљарица у тузи за јајима, дерали се што игда могаше.

Тај „фанале" има да изда моја компанија у јутру у 7 сати на врхунцу брега Крстовца. Господине лајтнанте Грефе ! Ви сте, истина бог, најмлађи офисир у нашем оделењу, али у толико ћете се почаствованим осетити што <5аш вама тај посао поверавам. Ви ћете у означено време „издати фанале." „Господине капетане, молим покорно, шта је то „фанале ?" „Го-спо-ди-не лајтнанте!!! Чујем ли ја добро ? ! Ви — данас — овде признајете да не знате ни шта је „фанале," — па' молим ја вас, шта сте ви онда учили у академаји ? — Ја се надам да ћете ви своју мисију најтачније извршити и тиме да ћете ми заштедити непријатну дужност, да ту вашу крајну игноранцију пријавим вишој власти. — Захваљујем, господо!" „Ово неће на доброизаћи" философирао је престрављени академичар лајтнант Греф, „где да набавим тај „фанале ?" а кад га не могу набавити, не могу га ни издати; а ако га не „издам," неће бити маневре. Ако до довече не нађем, или ако се чему бољзм не досетим ја ћу сутра у 7 сати наредити, да цео цуг на све голо виче: „фанале!" — то ћеду сви чути, па онда се може ночети маневра."

Лаза да пиљарици 4 форинха за јаја, да би је се само отресао, но опа стане и разбијена јаја купити, а неје хтела никако да оде. Лаза је замоли да се већ једаред торња, али да и њему мало кајгане остави, и рече јој, да и онако од тих јаја не ће моћи више бити пчлићи, па јој још једну банку поклони. Жена се напоследку удаљи и Лаза закључа врата. Али још се није ни од врата"удалио, а већ је неко лупао. Један амалин га поздрави, којије носио две вреће пуне старог гвожђа. — Лаза је плакао од једа, па онда ухвати амалина за уши и баци га под капију. — Тако му и треба, што је врата помео. Сад опет дође мала Мара са метлицом, да јаја почисти и стане незграпно лупарати. Још и ово. .. Лаза замоли Мару да га остави у миру, па макар сва јаја морао сам појеети, само нека га не узнемир*ва више. Мара уплашеао отрча на поље; а јунак ове приче опет закључа врата и обадва увета запуши памуком. Али спавати ипак није могао. Сад су опет кола овамо онамо ишла и тако лупала, да је сиромах Лаза морао извадити из ормана сок од мака, који је ту стајао још од колере а којим се могло четрдесет болесника излечити од колере, па целу флашицу на једанпут испије. Од тог сока заспи. У један сахат опет су лупали на Лазина врата. Никако одговора. У два сахата опет су лупали. Забадава. У пет сахати пробију врата у име суда, у седам сахати већ су га однели у болницу, где је одспавао, ако не четрдесет дана, а оно више него четрдесет сахати и кад се нробудио болничари су бегали од њега , јер је ужасно заударао на мак. Превео С. Стапарац,.

После мучне непроспаване ноКи нодигне се пред зору из одра, свога несретни лајгаанг Грзф, — али сад се осећао тако ието беепомоћан к*о и синоћ. Превргао је разне ратне књиге и бојне извешгаје, али нигде не нађе ни поиена о томе дерном, пуетом, пр^оегом „фаналу." И он се са својим цугом упути на брег Крстов ац, ћутањем прекривајући своје очајање. Уз пут причаше неком старои потчаснику да се у 7 сати на врху брега има издати „фанале." Већ су стигли на врх брега. Још само неколако минута, па треба да се да знак започетку маневре. Лцтнант је већ мануо ону замисао о викању „фанале!" Главни део трупе био је од њега удаљен на своја два сата хода, и то у једноЈ долини, — па за цело не би се онде ништа чуло, ма се сва грла његових војника од вике 0 1,зр1ла. „Шта ће сада рећи онај, коме треба да „издаа фанале," кад чује, да ја тога зеља и немам." И он је стајао као окамењен, гледао је мугним погледом у даљну даљину а премишљао је о судбини,о будућности својој, која му не изгледаше ни мало ружичаста — кад на једаред зачу се глас старог потчаеаика, који му довикну: