Стармали

186 „СТАРМАЛИ" БР. 24. ЗА 1889.

У место воденог чланка. Врло је значајно што се реч корупција почиње са кор, јер то су читави коров*, која од тога заната живе и другима живети — не дају. Има још и других речи, које ге тако почињу. И у маџарској речи когтапу, први се слог држи на тим коровима (а оно тапу звачи да државва каса иде све више на м а њ а к). К о р б а ч такођер огећају читави корови; болница се зове ко гћах, јер у вас болују читави корови ; а болест је пустила дубок к о рен, тешко ју је ишчупати, и ако има корова којн се тиме теше, то су кортеши. На свакоме к о раку наићи ћеш на једау корпу, у којој је било тога зеља, корпа је наравно празаа. јер корпус деликти пре ће у Америку побећи него што ће се дати ухватити. А какви су ти, који тај к о р во д е? Ти, који тај к о р в о д е нису ни валик на к о р в ина (на онога Матију за кога се вели: тецћаи ЈУШуаз, о4а \'ап аг 1§агза§). Срећа је још што понека наша господа лопови имају на дну своје торбе и једну порцију поштења, па сами себе денунцирају, издаду се стану пред суд, и суд, хоћеш нећеш, мора да им суди. Ето н. пр. Кокан, тај је човек могао још бар сто година красти („красти" : то је латинска реч, налази се у оној пословнци : ћосНе шИп сгаз ИМ), — какав поштен иријатељ јављао би му увек дан пре кад ће се која каса впзитирати, а новац би, као оно ћоса што је прелазио из воденице у воденипу, па у коју год водевицу завириш, ћоса је ту, тако би било и с новцем, он би увек био у оној каси која се

ШФДЈШОТЖЖ,

визитира. а у оним другим, које се не визитирају, ту и не треба новаца. Али на иоследак човеку се досада и красти, попуши за годину дана за 5000 фр. цигара, па му се смучи, аовери се суду као огцу и мајца, иомисли у себи: ако је и суд, ваљда није душмаа, ваљда ме нећ.е таки затворити, а друго и треће : шга сам пута ја био рука иомоћ г. министру и г. министарском секретару, кад оу се налазили у неприлици, па ваљда сам заслужио, да ми врате мило за драго, шљиве за брашпо. Но ипак није у реду, што г. Кокан у тако прљавој ствари помиње имеиа тако велике господе, јер данас је свет чудан, лакше верује у зло него у добро, ваљда за то, што се од добра већ одучио, па и да га где види не би га познао. А шга ћу рећи о награди матичином ф;1скалу, која је више напунила новине него фискалов џеп. Та је ствар дигла толико непотребне ирашиае, да ја од кашља не могу до речи да дођем, 0 томе, допуштам, да могу бити подељена мишлења, али са умеренијим тоном*) лакше би се ствар разбистрила. Чудо ми је само, што ником није пало на памет да истакне питање, је ли том приликом одбор Матичин поступао у духу тестамента пок. гђе Трандафилке. Ја држим да јесте. Уверен сам, кад би њу могли оживети, она би одобрила поступак Матичин. Она је оставила доживотну пензију од В00 фор. годишњих сваком извршитељу њеаог тестамента. А та г. г. ако узживе још 30 година примиће лепу сумицу сваки по 9000 *) Ако мислите г- Тону ХаџиКа, ја држим да је он доета умерен. Сдага?.

грмети : Ја вас, људи божји, не разумем ; па ето и ја сам читао ту пискарију, али не био који сам, ако сам нашао шго, што би оправдало ваше клицчње: хура! и живео ! — Па онда настави мало тишијим гласом : „Но, но, мож^а Је кривица у мени. Дабогме, ја сам остарео. Доста сам мога века читао. Охладео сам се, отуиавио сам. Изгубио саи сгрнења, па не могу да се иолако удубим у мајдан каквог романа, па да тако дођем до сребра идн злата који, велите, да у њој лежи. Читам, а то ми живце раздражи; непрестано једна нота, — опет то само мало друкчије. Ето н. пр кад нагазим на реч „славуј," зар да читам и оно што за тим долази ? Зар не знам нацигурно да ће ми сад писац причати како „славуј у зеленом лугу тужним гласом прижељкива на чаробној месечини тихе пролетне ноћи?" „Или зар сте чули, да је кад који новелиста о славују друго што рекао? Ил је о „зрикавцу" друго што казао, већ само описивао кацо „у травици зриче." Ил је о „последњим зрацима сунца" друго написао, него „да су пољубили врхунце брегова а ови су од нољупца тога норуменели." Илје о потокудруго што рекао, него „да је жуборећи по сребрном шљунку цветну обалу своју запљускнвао пак се у долину оджурио." До сто врага, па зар онда није довољно да се напишу само речи: „славуј", „поток," „зрикавац" и т. д. па да се фантазији нашој одмах предочи све оно описивање, које је запремило пет шесг штампаних листова?"

Рецепт за оригиналан роман. Хумореска од Шенталп. Стари професор Т. то вам је чудан човек. Једне вечери седео је у мојој писаћој соби украј мене на наслоњачи, сисао је своју цигару и отпиривао дим далеко од себе, а ја сам са душенним задовољством говорио о роману, који је већ за штампу спремљен лежао на столу пред нама. Писац тог романа, данас још без гласа и без имена, који ће можда скоро славом увенчан бити, сада станује у најдаљем варошком предграђу, у маленој таванској собици, а то су вам оне собице из којих се лакше допире до Парнаса него из какве сјајне господске палате у „кварту тајних саветника"*). Он је свој роман дао нама на „доброхотну оцену." Под свежим утиском овога шгива, усхићен неопорецивом даровитошћу и меком лепотом, коју сам у изобиљу налазио, почех такојако хвалити тај нови књижевни производ, да се то добром професору већ мало и сувишно учанило. Он нагло скочи са наслоњаче, баци краичак допушене цигаре кроз отворен прозор, поче се чешати по својој проседој чекињастој пароци, корачајући по соби као смушен и горе и доле. Најпре је нешто неразберљиво мумлао, па Онда поче *) У Берлину.