Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 24 ЗА 1889. 187

фр. — али за сви тридесет година неће се утрудити и ознојити толико, колико се трудио г. Вучетић, док је овај процес српској сирочади добио. Тестаторка је хтела да се трудбевици око њеног тестамента галантво награде, — тако је и учињеио. Вучетић је, до душе, могао рећи: нећу да примим ваграде ако ми је скупштина не одобри. А скуп штина је накнадно одобрила, па сад би томе могао бити крај, и ми би се лепо могли око чега другог — свађати.

Ћира. „Враник" говореЈЈИ о крађи Кокана, директора у миниетарству мађарске трговине, који је проневерио 42.000 фор., вели да је то корупција, да је то болест тела и да има видљивих звакова. . . Спира. А какви су видљиви знаци те болести ? Је ли ту реч о каквој рани или бубуљици или красти. . . Ћира. Јест, јест, о -- красти, красти. . .!

Ћира. Сад дакле видимо, да је приликом пештан • ске изложбе г. 1885, потрошево ва фијакере 80.000 ф. Спира. Па шта су онда нрема томе оних 300 ф. што је манастир Крушедол за годину даеа на рен погрошио! И шта су ових 120 фор. што су у оној општини на црно вино за причешће тутори издали! „Ту вам се на по табака раскречио док је описао град Раухенек, — па која вајда од тога! Мален, верно нацртан план предочио би ми десет пута јасније целу ствар. Други опет промучи кроз десет штампаних странн састављајући вам лични опис јунакиње свога романа, какво јој је чело, какве обрве. какав нос, медена устанца, и т. д., све ]е то појетски описано — ал да је приложио њену фотографску слику, стало би нас једног погледа па да је познамо и за навек упамтимо." „Али драги господине професоре," усудим се приметити ја „ви би ваљда хтели да се новеле и романи пишу стилом телеграфских депеша!' „Па да, и то би много паметније било него што то сад вама у први мах изгледа. Писац би нам онда пружио садржај са појединим сухим речима и са кратким лаконским ставовима, које би овде онде поједине речи везивали; тако би моћи уображења читаочевог остало широко поље, он би сам морао пронаћи посредујуће прелазе, сам би морао нанети живе боје међу оштре црте датих му контура, негово би топло осећање морало улити патос у поједине скице. Онда би читалац у туђ материјал — који би пред њим само у испрекиданим акордима брујао уносио своју самосвојву индивидуалност, те би постао некако и сам стварајућим песником у пруженом му оквиру! Зар то не би било врсно и занимљиво! То би биле нове стазе у песничком перивоју, и вредно би било ио њима ходати. Немојте миелити да би песник и његова уметност

Ћира. Богме, што-но кажу, нека се сакрију те суме ирема оној пештанској! Спира. Па и сакриле су се.

Ћира. Кажи ти меви, за што смо ми прошле године у Новоме Саду изабрали нове свештенике, и то једвогласно ? Спира Знаш, кад се који новинар на кога разљути, па нротивника свог уздуж и попреко издевета, онда као да су свештеници за то, да рест његове срдње и батина на свој I леђа примају. Ћира. А да ли се тиме диже углед Новоме Саду, да ли се тиме крепи верско осећање у православних Новосађана. Спира. Наравно, то су ситне ствари, о којима се не води рачуп, кад партајске и личне страсти закрваве очима.

П у С Л И Ц е, §3. Бизмарк је, кажу, тако остарио, да „ве може ви да седи ни да стоји". (Даклем ићи може, — а то опет неће. Малер, заиста малер).

Л. Београдске Српкиње спремају се, да достојно дочекају врлу краљицу Наталију, Ако је тако дочекају, онда су жене људи, а ако то људи буду из прикрајка гледали, онда не смемо казати да су људи жеве, јрр и жене друкче раде.

тиме изгубила што од своје значајности. Десник би сад морао у једву реч збити онај смисао, који је пре у бескраЈним тирадама могао комотно прести и допредати ; сад би само са неколико страна садржине морао толико дејствовати на срце, на ум, на расположај читаочев, колико је пре чинио са неколико свезака. Тежи задатак — већа дика и слава. Морао би умети да своје речи тако размести, да те сухопарне речи — као неки путокази — читаоца приморају. отискују оним путевима, који намери пишчевој најбоље одговарају. Најскромнијим средствима највише цели постизавати, испрекиданим речима ерца покретати, духове разбуктавачи, — то би онда био задатак његов. Заиста тежак, али песника достојан задатак!" „Ваљало би покушати!" повикнем ја. „Тај ћете покушај добити од мене, од старог, гронулог детића! То ћу ја да искрешем, истешем, па ма било и само за то, да те одвикнем од оног твог кичељивог, охолог осмејка. Испричаћу вам причу, а биће састављена из самих набацаних речничких мрвица и труцкавих реченица без икакви шара и коврчица, без филозофских и пеихолошких тајанствених крпарија, без исфинисаних љубавних сцена, без блистава колорита, без грчке ватре, без славуја и месечине, — све ће то стати на три четири листа, али ће душама вашим . . . но, видећете само. (СвршиНе се).

*