Стармали

212 „СТАРМАЛИ" БР. 27. ЗА 1889. ***«■«< ЧЧФ&У&М*#*.*- 1 *.-* «*<!«<* ««*№* ММ Њ*,#И<*ЖМ ^Свевбв^вве#*^!««*

Досетке, наивностж и др. из дечијег света. Ово је било прошле вакације. Било је време ружно, ја сам седео у соби и читао, а моја сестрица се опет играла са њенвм луткама. У једавпут дођу у собу другарице моје еестре а све су биле искисле. Тада ће Катица — једна од другарица — мојој сестри рећи: „Видиш, Милена, ми ишли по киши па смо све искисле." Моја Милена застане као да нешто важно мисли; но одмах дође к мени и рече ми ва уво : и Браца, молим те, попни и ти мене мало на кишу да идем и ја по њој." Дане.

Био сам гост код мога пријатеља Н,, ту сам и преноћио. Његов синчић Љубиша у вече, пре него што ћемо лећи спавати (сви у једној соби), навпје будилник (ТУескићг) да га пробуди у четири уре, да може ићи на јутрење. И мајде, будилник је био тачан, угод у четири сата почве брундати и штропотати. Јест ал мој Љубиша не устаје. Онда ја проговорим: — Чујеш ли, Љубиша, будилник? — Не чујем, одговори он, насмеја се и мислим да је брзо затим заспао. М. М-Ћ.

Исти Љубиша (гако су ми причали) занита једаред свога оца: где је Мадагаскар. Отац његов није ни сам био на чисто са правим одговором који иде ва то питање, па му рече: махнк ме сад, дрјги пут ћу ти казати. — сад имам посла, нова бележница, која ће на скоро бити пуна пречрасних идеја, све самих песничких клица, из којих ће се изродити најлепши илод. — Па онда, настави у себи, кад испишем тако читав пласт хартије, кад избацим сваковрсне књижевне плодове, онда ћу стати пред уредника „Висибабе" и предати му своја дела. Ако му не буде прва реч „хонорар," онда смо већ свршили. Кајаће се он, кад ушчита моја дела по другим листовима; али ]а ћу бити хладан као стена и, ако се ипак смилујем на њега, послаћу му који рад тек само „пер нахнаме,." „у наточ." Ваљда ћу допустити, да ме још критизира! Ха, критика! И та ће бити моје поље. Ала ћу да поваљам ове сигне мушице, које се мувају по српском ваздуху ! Бићу немилостив. Молиће ме они, милиће преда мном; али . . . но видиће се већ. Велизар оде кући, поспрема са стола све књиге школске и баци их под кревет. Уа тим развије харгију, седне и узме перо у руке. Седео ]е и мислио је доста дуго, али написао није ништа. — Сутра ! рече у себи, данас сам узбуђен. А зар ни.је за данас већ досга, што сам се решио, да идем у књижевнике ! Та како и не! И он баци перо, зграби шешир, набије га згужваног на главу и упути се у шетњу. (НаставиКе се.)

Љубиша. Тата, ти би канда волео да те нигам ни питао. М. М— Ђ.

Мала Марина која је радо јела смокве, ал ник&д није добила више од једае две, рећи ће једном својој матери: Мајка, ја би тебе нешто питала, ал ти ми нећеш казати. Мати. Питај само. Марипа. Ал ти си то ваљда већ заборавила. Мати. Можда и нисам. Па де брзо, немој ваздан околишити. Марина. Је ли, мајчице, пошто је био читав венац смокава кад си ти била дете, (Мати ју је разумела и жељу је њену увепчала читавим венцем смокава.)

Ф е М К И, И ти мени не верујеш, И речи ми мериш строго Кад ти кажем да без тебе Ја живети не бих мог'о. Чуј ме дакле: песме моје Ствара твога лица чар, А ја за њих, драга Фемко, Примам красан хонорар. Емилије.

Немој заповедати мртвом човеку. Кад је умро ча-Гавра, бог да му душу прости, који је за живота винограде, ко?и се зваху „ Јабран," чувао — његова Макрена по обичају, а можда и из жалости, почела је над њим запевати и нарицати. Између осгалога почела је ређати све своЈе сроднике из места који су поумирали, и преклињала ча-Гавру да их, кад оде на онај свет, поздрави. Ту, у соби код мртваца десио се и Тома „Гаров", — као што га Кеверишани зову, — који је имао ту срећу, те је наследио „званије" пок. ча-Гавре — и он је то све без икакве примедбе слушао. Али кад је Макрена почела ређати: „поздрави ми мога пријатеља Јову из Иланче, па поздрави ми овог и овог из Избишта", е ту већ Тома „Гаров" није могао бити равнодушан, већ се разјари и повика на Макрену: „Бре не лудуј, жено, немој да трудиш мртва човека. Та и док је био жив, једва је до „Забрана" могао отићи, а како ће сад овако мргав отићи чак у Иланчу, па у Избиште? Него, гледај свој посао и немој мртвом човеку заповедати." Послао Кеверишанин.

Недостају крила. Некој жени ил девојци Недостају само крила, С којима би прави анђо, Или права — ћурка била.