Стармали

220 „СТАРМАЛИ" БР. 28. ЗА 1889.

нашег кикиндског проте, он ће ми за цело опроетити] певала се у Кикинди позната песма: Под Кикиндом Зелени се трава, Ту је Јеца Варала Панчекца Прве године нотабилитетства [нек ми и опет опросте благоверни што овако рачунам, а др. Живко ће ми за цело опроститв] дошло је време да се неки Панчевци освете Кикинђанима, што је ова Јеца варала Панчевца. С тога се захори ова песма : „Под Кикиндом Зелени се трава. Каква Јепа ? Ред је на Панчевца, Под Кикиндом. И од оно доба се слабо више зелени трава под Кикиндом. И дође доба да доби емо нову песму. [Од те нове песмз нема више, ко што је нужно за неке Кикинђане да преврну вачелом, а то је дан два.] Та песма гласи: „Под Кикиндом Не зелени трава Сад нас барон Шампањцем чашћава." И заиста био нам је барон Николић да положи бирачима рачун. Испрва се мислило, да ће то бити рачун о томе, шта га је коштао „Српски Дневник" али не, хтео је баш да положи рачун о свом саборском раду. Но о каквом раду питате ви? Чекајте да вам кажем. Што до сад није ништ радио, то му није пико ви замерио, ал што од сад неће ништ радити, то је хтео г. барон да оправда, Зато је својим вернима дао вечеру, а они као паметни људи зпаће, да се после — Тамо 6и ти било још теже, кад не разумеш, шта ирофесори предавају. — То се тамо и не тражи. — Ајде, шта ћемо. Дакле ти ћеш сад бити — Књикевник, мати. — А доноси л' то што ? — У почетку да боме да не ће; али доцније, мати, биће и славе и новца. — Ај'де, нек те бог умудри! Мати изађе а главом све врти. Велизар се међу тим ноче облачити; материна примедба није га ни најмање дарнула, био је већ научен на те ствари. Та како и не, кад се слични призори понављали скоро сваке године. И, наравно, увек је остала кривица на професорима. Он је имао на друго шго да мисли. Пред њим се отварале двери славе и несамртности, достојанства и богатства. Он је ледао у будућност и видео како му неки сјај заокружава главу, ловориком увенчану — а то све док је облачио једну ципелу а другу држао у руци као жезло неко, којим ће да бије оне књижевне мушице. Шта иушице! Устремиће се он и на лавове, јер нема пред њим ауторитета, до ли једино његовог личног. Кад се обукао. седе за сто и узе перо у руку. Дуго је седео и мислио, али написао није ништа. Баци перо

вечере спава, и да се не може ни од ког тражити да после вечере ради, а најмање ој г . барона. Не могу вам рећи шта је било занимљивије на тој вечери: програм или шпајзкарта, јер је мени дошло до ушију само једно од тог двога. Слушао сам, да је већ запражена чорба, да су намешени колачи, да је натрт неки рен, ал не знам одпоси ли се ово на политику или на шпајзкарту. Кажу, да је било „будимског", са мартиновог брега, па и то пе знам да ли се односи на вино или на дух бароновог говора. После вечере су сви гости могли слободно казати, да су више добили но што им је обећано. Био је обећан само баронов рачун, а кад тамо поднео им је рачун и келнер. Дакле у место једног, два рачува. Само је шамиањац дао г. барон фрај, као што је недавно давао фрај и свој штампанац. (Мислимо блаженопочивши „Српски Дневник").

Сад једну озбиљну реч. Нека је просто г. барону што је приредио неким својим вернима програм с вечером или вечеру с програмо -ј, само га молимо да нами осталим Кикинђанима што но реч, не подметне јастук испод главе. —*) Кикинђанин.

Оскоруше. = Чивутским новинама није право, гато је руски цар дошао у Берлин; ал није њима право било ни кад је оно руски цар дошао под Цариград. * & & = Владика Брачковић путује ио банатским се*) Жоже и то бити, ад за то се не мора спавати. Ур. и узе оловку — та то ће бити само тек грви саставак, концент, а оловком се лакше иише. П опет је дуго седео и мислио, али написао није нишга. — Ова је соба тесна, рече и устане Не могу ми се мисли развити у тој тескоби. Идем на поље, у свеж ваздух Тамо ми се могу мисли боље шарити — та до небесног свода! И Велизар узме неколико листића хартије, оловку, своју нову бележницу и оде, оде преко ћуприје у Срем. Нред подне се врати. — Нисам забележио ништа, рече; у мени је почело тек да ври, па кад преври, онда ћу чисто вино имати а талог нек остане на путу. То ћу онда и забележити. За ручком је ћутао. Мати га је брижљиво гледала и ненресгано махала главом. „Дете ће ми се још разболети !" шаптала је у себи. Сестрица његова Зорица, девојче од десет година, забленула се у брата и није мислила ништа. Уједаред се Велизар трже и замлата рукама. — Не ћу из српске историје, не ћу! Мати устане и меге руку на главу му а Зорица се ; сакрије под сто. — Немој, сине, немој — Наравно да нећу. Помисли само ово — слушај Зорице и ти! — ја нанисао трагедију, која ће за тили