Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 29. ЗА 188 9. 22 7 >®©в®в««вв^>вф«5>вв®©в«в«««веве«>еф9ф©©в<?б< ?ввв®ввввв«>ввввввввввввввввв©в©ввввввввввв©ввввФев©вввевввв«вв»с

Бука. Шта велиш ти о томе новом баруту, без дима? Шука. Па сваки је барут без дима; — само га ие треба палити.

Ђука Но, то су баш незнатна места: Подгорци и Новопивљани, и они се уписаше у чланове Матице Српске. Шука. ћути, да не чују наше веће општине, јер ако су што и наумиле, биће км срамота повести се за Подгорчанима и Новопивљанима. Ђука. А није им срамота заостати иза њих!

П у с л и ц е. □ . Шта! бивши краљ Милан да се прими мандата, — ни за живу главу! Воли се он и оженити вего тако што учинити. Са једном женом може још како тако изићи на крај — али са уставном скупштином викад ни до века,

§. Даклем питање о сазиву нашег конгреса „веЛ је на ирагу". — Сад само треба да се сагнемо па да га дигнемо. А. „Љубимац и избрааик народни" Арсеније сад је већ тако остарио, да се ни сам Радић не би протнвио његовом избору. — Али сад је већ и народ старији и за неких десет година искуснији,

Калаји је некад рекао да је »Босна српска земља". Сад још кад би Босна признала, да је Калаји српски првјатељ.

О. У целој 1'линској околини нема сриске учитељице, — то није добро. Али што у Шиду има ,српског свештеника" — то је још горе.

Д. Многи не знају како је правилпије писати: Македонија, или Мајједонија, — Док се не реши питање о тој покрајини, могло би се пнсати и М а ч едонија. 51. Чујемо да се у Беловарском срезу српске књиге из школа избацују. Ако нао варају то није бело већ врло црно варање.

У Илоку се Чивути ногукли, и то у синагоги. Требало би им послати пои Аћима шидског да их умири, или да га добро прочерупају.

8. Долгоруки не би био опасан, долгоноси.

да нема људи

Штампарске (а не и логичне) погрешке, „Г. Н. Н. тако је прљав, да би требало већ једаред да се убије" — (читај: умије).

заљубим. Шта, покушаћу!? Заљубићу се. Само не знам још, хоћу ли изабрати сретну љубав или несретну. И једна и друга одушевљава. Аха, сад знам! За лирске песме и шаљиве игре заљубићу се сретно, а за епске песме и трагедије заљубићу се несретно. Једно ме само мучи. Ако изаберем несретну љубав, дакле одушевљење за трагедију, може ми се десити тај малер, да се баш и девојка заљуби у мене. То би онда био неспоразум, била би велика неприлика за моју трагедију; али ха! Ја ћу оставити онда нека девоЈка чезне за мном — па ето ти несретне љубави, и трагедија је'готова. Сирота девојка! Само да се не убије, јер то, а, то не бих хтео никако. У осталом, шта знам радиги. Ја ћу онда поред трагедије написати и силне елегије, те ћу је овековечити. Бар ће постати славна. А овако не би се нико ни освртао на н>у. На посао дакле! Велизар се почео од тог дана ипак марљивије облачити и кад год^ је изашао из куће, био је скроз уверен, да ће се вратити с каквим „одушевљењем". Сад већ није ишао у Срем или у шуму ; поље за рад постаде му променада. Купио је шгапић и њиме је млатио лишће са дрва; купио је и два „цвикера", у једном беше обично стакд о> У другом загг.сито. Кад је хтео „сретно" да се заљуби, натакао је први на нос, а кад је хтео писати трагедије, носио је загасити, да њиме некако маркира, обележи и своје загасито расположење.

Госпођа Соса махала је све 1 ећма главом а Зорица је постала све тајанственија и тајанственија. Она је осећала с братом, па како је он био расположен, тако је била и она. Ва ручком се мало говорило. Ако је госпођа Соса хтела што да каже, Велизар јој прекиде реч: „Немој, мати, баш сам код катастрофе!" — Али, ти си болестан ! рећи ће опет госпођа Соса. — Срце ми ^е болесно, мати, одговори Велизар тужно и натакне загасити цвикер на нос. — А шга ће ти то чудо ? настави госпођа Соса. — Еад ме срце боли, носим то обележје и кад спавам, рече Велизар и нређе прстима кроз косу. — Ти онда ваљда и загасито сањаш? запита га Зорица. Велизар псгледи сестру и замисли се. — То је добра мисао, рече у себи; мораћу се ослонити мало и на сан. Од сад ћу имати код кревета хартије и оловку, на чим шта сањам, а ја ћу забележити. После се већ то даје израдити. Нек је само клица ту. И за иста, Велизар је од то доба метнуо хартије и оловку под јастук, да свој сан онако тазе забелезки. Али није дошао до прилике, да што прибележи, и то из врло простог разлога: није никад ни сањао ништа. Тим се већма одао на љубав. Само ко.ју да заволе ? (НаставиЕе се.)

*