Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 31. ЗА 1889.

реиом тако силно- — да сам устукнути морао. Сада сам ее довијао, шта да радим и како и на који начин да коња обиђем. Најпосле се досетим, станем му чело репа, и у себи тврдо закључим да га онако уз дуж лежећа прескочим. Наместим се подаље од њега, затрчим се и био би га за цело прескочио — али таман ја око среде а он ти ђипи, те тако му ја остадо на леђи. Шта сам знао даље радити него се предам својој судбиНи. Кон. ме је носио, а куда ? то је само он знао, док случајно ови чувари на мене наиђоше; уватише коља те ме обедише да сам га украо. Из свега што сам рекао видите г. суче, да нисам ја украо коња, него је коњ украо меве. Па место мене, треба коња и ове зликовде да казните, јер ме невиног обедише, а мене да слободног пустите мојим Циганчадма, који ме радосно ишчекују, јер им обећах што скорије доћи и хране донети. Ја Сам баш хтео и сам к вами доћи и коња тужити; а оно кад је већ овако, а ви судите сада по правди. Судац се овој цигиној досетци до миле воље насмејао — али је при свем том Цигу опет осудио. Прибележио Љ Н.

Из школе, На захтевање учитељсво Јова Р. опиеује ласту, како взгледа. Описао ластину главу, кљун, очи, описао јој леђа, трбу, крила, — • а учитељ све маше главом одобравајући, јер Јова, колико је иначе несташан, враголан и на сваку унцутарију готов, ал је и бисгра глава па ,уме лепо да говори и уме леио да описује. Завршујући свој опис рече још: ласта има остраг- лептира. То рече и озбиљно седе ва своје место. А учитељ се нађе у чуду па га запита: Шта рече, Јово, да од бога нађеш! Јесам ли добро чуо ? Ти рече да ласта има остраг лептира. . . Јова. Тако је, и није друкчије.. Учитељ. Каквог лептира, ако бога знаш ? Јова. „Ластин реп".

Изврнути шешир, 0 мајстор Костиним „вицевима" чули сте већ доста. Ево још један његов „штикл". У кавани код „Зеленог кеца", седело је весело друштванце. Мајстор Косга развезао, па није да говори, него све „шкефће" ! Морала би му, вала, завидети и она снаш Пела, што је онаке дивне придике умела своме мужу држати. Говор је био о познавању људи, и кад је господин Мирко, пензионирани, дјејствителни латов са покојне скеле у М. тврдио, да он нознаје човека, па макар га после сто година видео, рећи ће му мајстор Коста: „ево да се кладимо о две оканице шиљерца, да ви нећете познати ни оно, што већ двадесет година уза се носите". Стари г.. латов нађе се чисто увређен. „Шта зар ја? Па да не познам ? Та ако сам ту ствар само једаред видио, познаћу је, па ма то шта му драго било." Опкладише се. — Ствар легне. — Кад после неког времена дагну се сви да иду кући. Келнери пружају гостима то капуте, то шепгаре, како- је већ који гост у господе келнера „заслуж о . . . Сви већ да иду, само стари латов тражи још свој шешир, који га већ неколико I

245 година свуда верно прати, као и стари његов кишобран, без кога не иде ни у цркву ни у биртију. Келнери се узмували. Шешира нигде пема. --- И.ча до душе још један залишан шешир на клигу, ама то није шешир г. Мирка. — Траже под клупом, на којој су седели, по целој соби,. . Ајак! Шешира нема, те нема. И шта ће друго, него за нужху узе онај клопош, што је заостао, а мастан ли је, а гадан ли је, као да је брат рођени шешира г. Мирка. Оду кући. — Сутра дан ево их онет на окупу. У г. Мирка — нов шешир; шта је знао, није мо:ао са оним чудом међу свет. . . Хуља Коста заповеди келнеру, да донесе две оканице, г. Мирко плаћа, вели. —Овај се брани, али немаде куд, јер сад хунцут онај рече, да је оно „рођени шешир г. Мирков, само га је он синоћ наоаачке изврнуо, па га ни сам газда није познао ! . . Сви су се грохотом насмејали, само је г. Мирко мало насилно развукао усне.... Др. Казбулбуц.

Господар и слуга. Једног јесенског дана упутио се господар са својим слугом на ливаду да покосе отаву; господар узме косу па ће предњачити пред слугом. Кад је било посље полдана, слуга за господареви леђи кад год је пову^о косом, манио је руком на супце да пре зађе, ну кад господар спази шта лени слуга рага, почне и он сад руком махати на сунца, да још на више нде, желећи само да не буде мрак, док ливаду не покосе. Слуга кад опази господара да и оп руком маше, али у противном правцу, одговори: немој, господару, то радити; видиш, да смо га збуиили, те сад пит се миче доле ни г; ре. И тако се овај даи збиља свршила ливада, али се свршила и — слугина година. Ноч Сава.

Цигании казује, какво је вино. Дошао Цига у кућу, баш кад су отакали вино. Завиривао с једне и с друге стране. Жедан је, пио би, па ће тек онако цигански рећи : Ала, господару, дај ми чашу вина, да пробам бар какво је. Га::.да му даде, али рече: Кад испијеш. мораш ми казати исти ,у, какво је вино, само не смеш рећи, ни да је добро, ни да је рђаво. Цига се мало замислио, алиопег узе чашу ииспије. На то ће газда : Но, Циго, какво је вино ? — Ала, молим те, рече Цига, дај ми још једну. па ћу ти рећи праву истину, знаш: она једна, к'о ни једна. Газда, љубопитљив, шта ће му рећи. ладе му и другу. Цига се све смеши, па ће : Ама знаш, господару, исто је тако вино, као оно у ирвој чаши ! Прибележио. + Ч. Ђ-

Како Цига врака дуг, Био неки Цига дужан једном газди у селу. Газда га много пута опомињао, да му дуг врати. Досадило се то Циги, па сео једно вече крај ватре и стао озбиљно да мисли, како ће доћи до новаца. Циганка, да му помогне, и она се озбиљно замислила. Кад ево ти опет газде : Но куме, је си л' справио новаца? Време је већ одавпа, да ми вратиш дуг. На то ће Циганка, која је међу тим већ смислила: Баш сам се сад сетила, како ћемо иашем до-