Стармали

244 .СТАРМАЛИ" БР. 31, ЗА 1889. >ШвЗДвсеДОЖМФДО*' **ЗДвф«бе№ОД<«№1«<!«№' V

Листопад = Вересија. Иштван = види: Пишта, - ал у томе ретко ћеш возвати С т е в а н а. Пахуља = ,Мала хуља (која обично и за оне велнке искија). Благодарност = Врлина, која се не тражи са свећом (јер свећа гори само неколико сати, а то је врло кратко време). Глагол ) Доказ да је и пок. Даничић трпео страПадеж ^ ву реч, кад му је требала. Бачва = Реч, коју не разуму Бачвани. Правда = То је оно чега човек жедни кад се насити „цивилизације".

Што су ти деца! Довео отац себи за жену неку сгарицу, пак искупи своју децу и рече: Ево сам, децо, довео вама нову маму а мени жену, приђите ближе и пољубите је у руку! На то ће мали Милан: Бог ме си се ти, тата, преварио, та то није ново то је старо! Прев. Др. Пеперитас. Нелогичности у појединим речима, или Где чему нема места. А м о р у нема места у речи; Амортизација, а још мање у речи: мрамор. Р а д у — у речи : парада. В и с у — у речи : завист. Реду —- у речи: увреда. М и р у — у речи : Миридита. Ладу — у речи : омладина. — То немам. — Немам ни ја. Велизар се намргоди и наслони главу на руку. — Чекај, брате, док те Београђани позову. — Ха! То је мисао. Нисам ја баш ни тако јефтин. Доћи ће они, о, доћи ће! Депутацију њихову дочекаћу достојанствено. Ти се мораш у бело обући, Зорице; гледај, да набавиш фес. — Је л', браца, кад те они позову, онда ће они и нлатити путни трошак? — То ми онда већ не ће требати, онда ћу имати и сам новаца. — Кад би само тако било, уздане госпођа Соса. Два дана је мучила Велизара та „монументална " мисао, тако, да је заборавио на своју љубав, на своје „одушевљење". Кад се сетио ње, лупи се по челу. — Зар тако брво да напустим своје одушевљење! рече у себу. То не сме бити. Оно до душе нисам продангубио ништа, јер сам се занимао с монументом ; али ипак! Та како ћу бити славан, ако се не одушевим ? Она плавуша занима ме још непрестано лирски а црномањаста трагички. Да накнадим љубавни губитак, заљубићу се одмах у обадве. Та да! У једну сретно, у другу несретно.

Спору — у речи: споразум. У м у — у речи : фум. Рату — у речи: брат. Посту — у речи : крепОСТ. Лаву — у речи: лавирање. Рају — у речи : Сарајево. Пиру — у речи: кромпир (осим ако је врсо, онда се мора пирити). Леку — у речи: лелек. Р о д у — у речи : продан. Жиду — у речи: Божидар. Српском колу — у маџарској речи: нолочап. II а д у : у надрикњигама.

Коњ украо Цигана, Једном ухвате чувари Иигу, где је украо коња и до : веду га суду. Судија пошто га вајнре за крађу укори, одпочне са Цигом суђење. Судија: Дакле, Циго ! Као што чувари веле, ти си украо коња и тиме си заслужио да те осудим. . Цига: Молим господине! није тако. Нисам ја украо коња, него је коњ украо мене. Судија: А како може то бити, да је коњ тебе украо? тако што још никад у мом животу нисам чуо! Ц и г а: Ако ниси, господине, а ти чуј сад. Ево како: Пођем вам ја путем у оближње село, росла мога ради. Кад, на сред пута а ја наиђем на овог коња, који ме је и до вас на своји леђи донео. ГГрућио се на сред пута тако, да сам га ја обићи морао. Пођем с једне стране да га обиђем ; али он на мене, онако лежећи зине и хтеде да ме угризе. Пођем са друге стране, а он се још горе разјапи на мене. На последку намислим, да пробам лагано с репа ма са које стране покрај њега проћи, уздајући се, да ме неће спазити. Он ме опет спази, мане и ошине ме Онда могу бар у исти мах нисати и лирске песме и трагедије. Како би било, да научим и левом руком писати ?! Онда могу једном руком писати пес.ме а друГОм драме. И то је мисао, достојна једног.Велизара Витомировића. И за иста је почео Велизар учити и левом руком писати. 'Го је и научио за кратко време, али о каквом књижевном продукту није било ни разговора. Он се и чешће састајао са оним истим девојкама, и онда је употребио све, да плавуши даде знак лирске наклоности своје а црномањастој драмске. То је мислио учинити тако, да плавушу гледи левим окбм а црномањасту десним. Али то није ишло, као што би хтео, и он је онда први пут зажалио, што није зрикав. Међу тим се девојке нису обзирале на њега и Велизар је почео то и да осећа. — И не знају, ко их је удостојио * своје наклоности, прогунђа срдито. Немају осећаја ни за крајцару. Такве су те девојке, такве су варошанке! Ха! Красна мисао! Идем у село; ту, у свежем раздуху, у средини непоквареног света, наћи ћу право одушевљење. Идем у Фу.тог. Тамо ми је колега ђока. То ће бити' и за њега слава, кад пооед мене буду сномињали и њега. У село дакле! (НаставиКе се.)