Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 31. ЗА 1889. 243

Ћира. Хоће ли се нашим иесретницима судити у Н. Саду или у Митровици. Спира. Не знан. Али знам како би по закону требало. Ћира. Па како? Спира. Требало би им судити на Баистолу, јер то је њихово земљиште.

П у С Л И Ц е. 6). Дон Педра је народ збацио, али му је дао богату, царску пензију. 'Сад се тек кр. Милан каје што је пренаглио, па се није и он дао збацити.

§. Читамо да су у Србију дошле „две партије" Срба исељеника из банатских крајева. (Срба у Србији није никад много, али две партије нове на једаред, то је мало сувише).

Суц ће судити по закону и по савести, али ја к'о велим, кад је Г^озви хтео сат, треба му дати и ланац. 0 ° 0 Да ли бан Хедервари сме туђ новац поклонити намастиру Раваници, то је г итање решево (бан свашта сме) — али друго је иитање, сме ли Раванвца тај новац примити.

Д;. Ако га п р и м и показаће врло п р и м и т ивно схватање, — а отето не може ни у намастиру бити благословено.

■ЈМЈЧ Велика је жалост што историја никад неће знати, ко пам је идући сабор израдио да ли Исаковић или ђурковић са отвореним питањем, — или Јога Грујић са затвореним ћутањем.

Д. Пре се говорило: Нема кола без кокана. Али истрага Коканове парнице доказује да нема кокана без кола (а у том колу има и велике господе).

Вук Караџић је увео у наш правопис јоту. А Јота је опет изумео кривоиис који нде у прилог Вуку (ал не Вуку Караџићу).

Златна реч. „Но ако ћемо гради морамо при узроцима неслоге свагдапомишљати на оно: ресса4иг 1П<;га е^ е х Ј г а гаигоз, пак ћемо онда мање осетљиви бит и". »Браник", 6р. 130 стр. 2

Грађа за нову енциклопедију. Неазбучшм редом или азбучним нередом, Аристократа = Човек, који не мора сам собом ништа врсно и ваљано учинити, па ипак има право, да га поштујеио (ако хоћемо).

— Хоће, учиниће то Немци, католичка оиштина уступиће већ слоге ради а камо ли слави за љубав. Та и на њу ће пасти која зрак моје светлости, мог сјаја, и она ће се моћи поносиги својим земљаком, А. згоднијег места нема у целој вароши, бар нема према мојој вредности. Срби ће драговољно сносити све трошкове и „тројство" нреместити на друго место, а католици ће им и помоћи шта више. Ја већ гледим омладину, како је засукала рукаве и својеручно скида камен но камен са овог споменика, на да на његове место васпосгави тучну статују Велизара Витомировића. Иотпис, да сам то ја, није ни нуждан, јер мене ће знати свако дете. Само, како да станем! Мораћу од сад имати своју опредељену позитуру, која ме особито карактерише, те ће према њојзи моћи вајари удесити и своје планове. Да ли да узмем онај положај, кад је у мени поникла мисао, да будем књижевник? Ту би онда морала бити и Варадинска пивара. Да ли с бележницом у руци? На сваки начин узећу нову бележницу. Не смем носити непрестано загасити цвикер, јер ме вајар може таквог замислити, па како ће онда потоњи нараштај видети моје очи! Велизар обиђе још једаред „тројство" па се онда уцути кући.

— Мати, рече за ручком ; ја ти желим, да дочекаш оно, што не може свака мати. — А хоћу ли ја дочекати ? запита Зорица. — Ти на сваки начин ; та и сам хоћу да дочекам. — А шта да чекам ? запита госпођа Соса. -- Мој монуменат, рече Велизар мирно. — А шта је то? запита Зорица. — То је споменик, који диже благодарни народ српски свом највећем песнику, свом генију. 0 сликама својим у нашим календарима, о бакрорезу, који ће бити у свакој кући, не ћу ни да говорим. Слика се мора у Паризу израдити. — А зар не ће подићи споменик и Американци ? запита Зорица. — Наравно да хоће, одговори Велизар. Они ће још за живота мог, јер тамо иде све брже. За Нови Сад изабрао сам већ и место, тамо, где стоји „тројство." — А ко ће платити ? примети госпођа Соса. — Срби, Новосађани. — Не ће Римљани дати своје „тројство", рече госпођа Соса. — Хоће, мати, хоће. Него, збиља! Како би било, да одем у Београд,, па и тамо да изаберем место? — Ако имаш новаца. . ..