Стармали

201 „СТАРМАЛИ" БР. 32. ЗА 1889.

Досетке, наивности и др. из дечијег света, ј У равној Бачкој има деце која немају ни појма о бреговвма, јер нису никад видели ни најмањи брежуљак. Ту, у селу Н. приповедао је учитељ деци о веким бреговима, па помену и Чимборасо, казујући им како је то висок, врло висок брег. Тада ће устати мали Сима и запитаће учитеља: А је ли виши од назпег тавана? М.

Алскса. Је ли, баба, за што ти носиш наочаре? Баба. Да боље видим. Алекса узе бабиие наочаре, метну их себи на очи, гледао мало кроз њих па онда рече: ж Је ли, баба, ти само онда мећеш наочари, кад хоћеш да видиш маглу?" М. Наша сукућанка умесила проју, иа послала и нама неколико комада. Ја хвалим проју како је слатка и приповеда^, како сам добре проје јео кад сам био ђак у Халашу, да учим маџарски. — То даде повода Авки да ме упита: како се каже проја намаџарски? — Ја одговорим мале (та1е). — А Анка ће на то ка' из џепа: »Ето виш, њима је све мало." Ј.

Мала Ага једва да ће имати пуне две године, али то њој ништа не смета, ево ти је свако јутро к вама да нам помогне вруштукати. Она нам је мила и разговс рна гошћа, али у њевом речнику има само десетак речи. Ево их: Деда. Мама. Тека (тетка). Бебе. Па-ако! (Наопако!) Лача (колача). Бело (млеко), Чече. Кака. Мене — Осим тога кад је шта запиташ, па ако је за афирмацију веома нагласито каже: Да-а! Тако каже и: Хм ? кад које питање не разуме. — Ономад у јутру дође и опази где редуша шећер комада; са раширеном шаком показа да би и она хтела један грумен. Ја јој рекох: то ,је кака? Али тиме нисам сузбио њену жељу, она ме озбиљпо погледа и рече: менекака! Ј.

0 вечери не знам како смо дошли са разговором на св. апостоле. Тетка П. ће запитати „јесу ли Петар и Пав'о били браћа?" — Ја јој рекох да нису. Е али Апка се насмеши па рече: и Јесу, јесу, Петар и Пав'о су браћа". (Ја ју погледах зачуђен, ал она продужује): „Знам и чији < у; отац им је Ј, Берић у долњој улици." Морали смо се одсмејети (што је Анка и хтела) и призвати да има и она право. Ј. П 0 Г 0 Д И 0. Написао учитељ на табли бројку пет (5), па онда запита ђаке: »који од вас зва погодиги ову бројку?" Један ђачић из средине, не буде лен, но зграби своју*каау те с капом удари у сред табле вичући : ,Его, господине учитсљу, ја погодих!" (,Н. В.")

Мојој драгој. Кад помислим на те селе, ПГго се моја кожа збере ? Кад те видим — бајви цвете Што се моја чизма дере? А . .. ха! знам већ . . . на чисто сам; Од белила твог се сјежим! А од твога руменила, Чизму дерем, тако бежим. Сомбор. јов. 6—11. Мала разлика. Мој пријатељ Душан М. велики је весељак, добар народњак, али му радња некако не иде од руке. . . . Заплео. се мало, к'о човек, па се оиет к'о човек труди, да евоју реч свуда искупи. . . Ономад добије од једног Немца писмо са надписом : „ Неггп Тигап М. гп К. и . . . Душан прочита, адресу, па савије писмо у другу куверту, те врати натраг, са досетљивом приметбом : „Почем је гајдаш целу ноћ нуза ме био, то није истина да сам ја „ тужан то писмо дакле није моје.". . . После два дана ево опет писма од Немца. Протумачили му, да је на адреси направио мали „гиксер", па се вешт Немац досетио, те адресу поправио овако: „ Неггп Вигап М. гп В. и Наш пријан напише на истоме коверту ово : „Почем ја Вама нисам ништа дужан, а и вас се не тиче, јесам ли ја коме дужап или не, то писмо не приман. и враћам га натраг." .... Кажу да је Немац и по трећи пут писао, али је замолио комшију „Раца", да оп то „уегШх1;е ! ' име нашше - Др. Казбулбуц. „Књижарска филоксера." Читајући списак онај, који на то смера, да покаже свету српском, ко је „филоксера", што тамани нашу књигу, мешто д. је штује, што подгриза корен свести , што квари, . што трује . . . Читајући списак онај, лице ми пребледи , а поглед ми пунан јада , на имена гледи. Свештеници . . . учитељи .... народњи прваци .... Зар су ово, о, господо ! српске свести зваци ? . . . Свештеника . . . учитеља . . . гле, читава глида ! Ма господо од „просвете", имате ли стида???

Др Назбулбуц.