Стармали

258 ' г СТАРМАЛИ" БР. 33. ЗА 1889.

фазаиа; да немају добра и мудра оца, добра и мудра стрица, добрих и свесних брата, који пх примају у топлицу својих недара, да нису очврсли у искушењу, па кад би дали образ и пошгење за чинију сочива, — можда би се онда отвориде свнњске пијаце и нагрнуле отуд сваке свињарпје, ал зар тај пазар не би било нешто горе и најгоре. Ето нама је тешко и претешко што пуна хармониЈа наша са браћом Хрватима не иде лако и прелако, — „Србобран" пе уме а „Ново Време" канда баш неће (или не сме) да погодн нрави тон. — То јо зло, али не дај, боже, горе! Кад би ми Срби зарад брза споразума н слоге сад сви на једаред почели уздчсати за г. Мажуранићем и за његовом владом, верујте да би било горе. Јер споразум, који би се на том ветру основао-, трајао би од петка до суботе, а у недељу би ваши противноци још већма ликовали завршетку, него што сад зазиру од почетка наше интимности. А наша љубав и слога ваља да буде трајна и необорива, за то зидајмо зграду темељну на искрености и пошгењу, ни један корак натраг већ све напред, а тон овоме складу неће давати кварише, већ народ хрватски и српски из дубине груди из дубине потребе и уверења свог. Ето митрополитски савел' оставио је дру Ст. Павловићу да интерпедира због закашњене браге о сазиву сабора. То баш нпје било добро. Сабор ће се састати на аролеће, ал могло је бити и горе. Да је ур. В Н. Доба" предложио сазпв сабора н. пр. на куков-дан, или кад поннкну на врби свирале, плп о св. Либри (кад се пси стрижу), или кад се Јјтин патријотигам опраси, или кад гуслари почну уз гусле чардаш свирати, или кад зелен гуштер (од стида) порумеви, или кад „Н. Доба 1 * захвати корена у вргу зрелиг и свесних Срба, — то би бало куд камо још горе,

п#джастжж. Књижевник, — ЕГКНОВЕТКА. (Наставак.) Но ипак није Велизар одмах об-укао „паорско одело," чим је сутра дан пошао у коло. А то је чинио из два узрока. Прво, што је опет држао, да ће у варошком оделу боље импоновати а друго — и то је био најглавнији узрок — што је мислио, да ће му у сеоском оделу пасти на ум само „бачванске песме" од четир реда а трагедија ни од корова. Та да! Кад је још пала трагедија ком иаору у гаћама и кошуљи на ум ! Он ће с ђоком само да посматра, да гледи коло и народ, па ако се још никако не одушеви, он ће се пресвући, ма спевао само „Зелен орах, дебо хлад ?" Боље и то него ништа. — Треба да идете у цркву, рече газда Митар свом госту, кад се сутра видише. Бог ће вас најбоље умудрити и једини вам он може показати нрави пут. Велизар се замисли. Да може „одушевљење" доћи и

јер најстарији члан има да гивори, а у млађих ни поговора нема. Даклем тешимо се и тиме, што ће се сабор в& пролеће (и то баш на дружичало) састати, — јер угарска је влада наумила, да дигне своје руке (ваљда и ноге) са нашег аутономног рада, а то у зиму, кад су и руке и ноге од мраза увочене, мало теже иде, — а донде се ваљда неће Анђелић повампирпти, нн Јотин реп у депунцијангско стање репонпран бпти, па како су сад краћи дани, ваљда ни г. администратор иеће искати веће дневнице од сто фор., и тако ће у нар. фопду, аки несветлоблаго, а оно бар која мрака остати. Даклем палази со п ту по нешто разлога да се тешимо до пролећа, док нам не кажу: е па сад тешиа тешика! (А. ми допде ваљда нећемо заспати од дуга времена. Снега већ пма досга, правићемо од њега тврде лопТе, ко.јима ћемо један другом у леђа и у уши бубати. — На куд ћеш лепше з абаве! Томе нам ни из Пеште забавити нећеду).

Е сад још да вам кажем шгасам чуо. Чуо сам да се код нас склапа друштво прогив псовањт. В^рујте и време је томе. Ма смо (и изван новнна) у пеовањ"у п грдњи већ загрдили. У томе је прост народ дошао до еманенције. Богови, евеци, помешани са нај^кореднијим глагодима, избијају му се на усга као на шмрк Кад ба било јавао утрвизање по тој врлинк није сигурао да би Мађари далеко од нас оджочили. — Али како да се томе помогне! Да свима псовачима наједаред запушиш уста, — не ваља, — изашло ба им на лакат, Него клин се клином лечи. Велике псовке лече се са мањима. Па као шго нега већ сад говоре: Млеко му ! легло му! или: свећу му његову! Татаре му његове! супу му његову! и т. д. — Тако бп се према разаим персонама којих сге тис неба, није ни номислио; али добро је занамтити. Ако не помогну ееоске девојке, онда мора Бог. За то је одложио носету у цркну, ту има и у Новом Саду, на шта да се жури. Кад је нолазио с ђоком у коло, сретне се са оник женама, с којима се нашао јуче прзд селом. Није их ни гледао, али тим су га пажљивије посматрале жене. — Гле, друго, рече једна ; та тај је прогледао и на друго око! — Гле! А шта ће тај с нашим ђоком ? — Можда и није вандрокаш. — А ко би га знао ! — Само како је нрогледао и на друго око ! Велизар је ћутао и нехотице се пипнуо за џјп , у ком је сахранио полуразбијени цвикер. — Шта говоре те жене ? Тиче л' се тебе ? запитаћс ђока. — Мене ? Не знам ја ништа. — Мора се тебе тицати, кад спомињу, да идеш са мном. — Оно, знаш, до душе .... ствар је у овом: кад сам јуче долазио, имао сам свој загасити цвикер, евоје „трагично расположење" ; случајно је испало стакло, те су ове глупајдуре мислиле, да сам ћорав, кад ми нису видиле ,и друго око. .. — Е сад све знам, насмеје се ђзка и одмахне главом.