Стармали

.СТАРМАДИ" БР. 33. ЗА 1889.

259

П у с л и ц е.

у *№Ф9&Н(&*МЖ)С че могла разиа окрБања употребити, II онда би од Спира. Да, да, можда би још лепше било, да је лрилике овако испадало. на лист папшла из-трага, а уредник да је отиш'о — „Шта велиш о Милану Грозном, сат му без трага. љегов!" — „Је с' видио г. администратора, сто му фо рината његови!" — „Гле како се г. игумзн угојио, пост му 51. Ако Тиса стрмекне, не знам хоће ли се тиме љегов!" осигурати европски мир, ал да ће угарски сабор бити — „Ала га уме г. ђурђевић на сабору да ћути, мирнији о томе нема сумње. елемент му његов!" — „Л што се Н. Н. тако покондирио, опанак му његов!" §. Добро је рекао мин. фивансије, да је Мило— ,Гле како се ,Н. Доба" размеће, Тису му ван Јанковић много година преспавао, па сад кад се љегову!" пробудио хтео би радикалном поштењу да врати, што — „Не лај, уредниче, госа ти се репом на- је нацредњачком угурсузлуку остао дужан. китио!" ! ■ . — „Је с' видио оног вегетаријавца, како гута лилав, бураг му његов!" С . Исторична Тројанова табла (Та1зп1а Тгајапа)

г М<ђер ти јеМилоЕан Јанковић велики јунак, нонтролу му његову!"и т. д. и т. д. Ако се оео усвоји и згодео вродужи, ја не тражим викаква патента ни награде.

већ се са свим збрисала. За време Гарашаново мислило се: Е па доста је и трајала.

©. Може бпти да ћеду Јоту Грујића само за то пустити, што му је фалзифицирање већ ушло у крв. Ћира. Бивалл су и други I А што улазп у крв то су микроби, — а на Јааве

уредници отсутни, ал лист им је ипак за то излазио; а како то, да бага „Турски Народ" не излази ? Спира. Е знаш, то је лист особити и јединствене феле, он не може излазити у апсенцији уредника. Ћира То је чудновато. На уредника наишла само из-трага, а лист му већ отишао без трага.

ситнице није се вредно оозирати.

Будимир је готов заклети се, да он Јоту Грујића није никад ни видео (јер су се само у мраку састајали). Господар Шева могао би се тиме оградит и, што је некад био уз тарабу општивар.

У механи је било нуно света, већином млађег. ДеЕојке су биле у авлији, све одевене у лепо рухо и Велизар је одмах почео да „мерка" своје „сеоско одушевљење". Коло се таман разишло и поједине омање групе стајаху у авлији. ђока се познавао са сваким момком па и са сваком девојком; тако се и поздравио свесрдно са свима. — А ко ти је „тај" ? запитаху га са више страна и намигну на Велизара. — То ми Је лријбтељ, одговори ђока; дошао је, да види, како се живи у селу. — Је л' велики господин ? — Није, али биће. — Е да ! Ца шта оће још ? — Ја управо не знам. Та видићете. — Ца добро. Велизар је међу тим седео за столом; пред њиме је била боца вина и две чаше. Наслонио се на лакат и мирно гледао у гунгулу. Кад му је приступио ђока, наточи вина себи и њему. — Јеси л' се почео одушевљавати ? запита га ђока. — Још нисам; управо ве могу да се решим. — А како? — Све ми се допадају. — То чини гувгула. Чекај, док отночне опет коло,

те стану редом пролазити поред тебе, онда ћеш моћи боље одабрати. Хоћеш ли трагички или лирски? — И једно и друго. Знаш, ја знам и левом руком нисати, па могу у исти мах две разне сгвари спевати. ђока погледи свог друга и отвори малко усга своја. Сад је био на чисто, да код Велизара није све као што треба. Мислио је и то, да га вуче за ное; али познавајући свог колегу, напусти ту мисао одмах. Свирац је међу тим надувао гајде а играчи се почели купити око њега. — Сад пази, рече ђока и гурне Велизара. Еако ти се свиди ова смеђа ? — За баладу. — Хоће ли бити убиства у њојзи? — А за што ? — У балади мора бити. — Онда ће и бити. — Колико мислиш смакнути? — Све. — И песника ? — И њега. ђока ућути и натегне чашубило му је, као да га голицају. Велизар је пак гледао у девојке и непрестано је мрњао своје планове. Баладу је одгурала лиЈ^ка »есма, лир- *