Стармали

„СТАРМАЈШ" БР. 31 ЗЛ 1889 261

VI. Кад је Виша добио Стипендију малу, Он од тешког једа Удари у шалу: „Сто форин'та само! Тек толишно зар ?! — Та то није доста Ни на билијар." VII. „Не ваља ти пос'о!" То је лако касти. Потеже је малко Бољн пут покасти. Накаду.

А Пошто ћете ми дати ову собу у најам? Б. Нлатићете ма 10 фр. на месец. А. Хм! хм! Ал та ми је соба врло велика. Б. Ваљда вам је велика п;ема цени. Па добро, — ту је лако помоћи, Нлаћаћете ми двадесет фр. на месец. Према тој цени биће вам соба много мања. А. Пристајем.

Газда Лука. Збиља, жено, имали наш коњ зоби? Жена му. Ни зрна више нема. Газда Лука. 0 мај! Та ономад сам купио пун џак. Па ди је толика зоб? Жена. Попио. Газда Лука. Ајд' не булазни! Како би коњ понио зоб?!? Жена Није коњ него квчијаш.

Оригинална званична објава. „Усљед налога сл. кр. котарске области појавила сс силна множина гусјеница, које тамане наше воћњаке. Налаже се житељима, да што више настоје ту гамад утаманити". (Ово нам је аослао неко из Окучана, даклем може лако бити да је аоникло негде у тој околини.)

V Промена имена. (С мвџчрског.) „Зашт' носите тако ружно име?" Гуркенсафта заиитао неко. „Јербо жалим педесет новчића Питачу је у одговор рек'о. и Ал не прође ни годину дана Ицигу се фирма променула, Ал га није ни по паре стало Већ му добит огроман донела, Банаћанин.

Има и у Америци шмокљана. У једном селу у Америци дође један фино обучен господин до поштанског уреда и ту куцне на прозор и запита, еда ли је стигло какво писмо за њега. — А молим, ко сте ви, господине ? запита га поштар. — Ко сам ?! — Ја сам ја. — Па лепо, лепо, ал како вам је име? — На што да вам казујем име. Ако је писмо ту, име ћете наћи на адреси. — Ал како да тражим ваше писмо кад вам не знак имена! — Па хајд', нека вам буде. Ја се зовем : Том Бајринг, кад већ хоћете да знате. Понггар прегледа сва неиздата писча и рече му да за њега није никакво писмо дошло. — А могу ли ја ући унугра, к вами? запита господин. — Не можете. — Но, то је ваша срећа, иначе би вам са овом батином показао како се са отменом госнодом разговара. У прочем немојте мислити да сам вам своје право име казао. Ја се не зовем Том Бајринг, већ са свим друкчије. (Н. В1.) Народна причица, Сељак један у очи божића сео, узео орех на пре него што ће га разбити рече: — Дај Боже да ми кућа овако буде пуна као овај орах! За тим разбије орах, кад ал орах празан; он ће н& то рећи: — Не слушај Боже што псето ла.је! Прибележио: д р . Пеперитас. Хоџа и медвед, (Турска ирича.) Неки ловци ухватили мала међеда, на га однијели цару у пешкеш (на дар). Дар се дуго мислио шта да ради са малим међедок. Једног дана дође му неш го у памет, нареди те дођу пре-да њ све хоџе (свештениди). Кад се сви искупилк онда загласи цар : „Видите ли ово међече, ја хоћу да научи чигати." На то ће му један стари хоџа: „Лијепо и краспо, свијетла круно ; ал како ће животиња да научи читати. Вала стар сам. ал тога још не чух на свијету." „Ја даље не питам" настави цар, „ви га морате научити." Цару уљегло у страсг ; он хоће ; царска се не пориче. „Добро" рече стари хоџа, „ал дај нам мкфлета (рока) да се промислимо." Хајде нека им буде. И пролазаше дан по дан, дође мифлет а ево и хоџе пред царем. „Аман, царе," завикаше сви осим једног малог хоџића, „и господаре, то не може да буде, ми то не можемо извршити, па ако ћеш нас све посјећи." „А ти?!" запита цар онога маленог, који је ћутао. „Шта ти мислиш ?"