Стармали

262 „СТАРМАЛИ" БР. 33. ЗА 1889

„Ја ћу га научити," одврати хоџић. „Да чита?" „Да чита књигу." „Ал ако га не научиш ?" „Онда ево моје главе, па је посјеци." И он ти овда узе међече под пазухо и оде с њиме дома. Ту ти он набере дивљих крушака, направи једну велику књигу, па под сваки лист стави по једну крушку. Било је муке доста, — ал без муке не има ничега. Најприје га је учио како ће превртати листове, а међед, гибан за крушкама, после је и сам превртао и јео крушке. И хсџић виде да је већ готов, узе своју велику књигу под руку а међеда за везу па хајд пред цара. „Јеси ли готов?" запита га цар. „Јесам." „Је ли научио?" „Јест, царе, Алаха ми, научио је да В( ћ боље бити и не м(же." „А ако не буде?" „Ако не буде. ево моје главе." Приђе к међеду, приведе га блилсе цару, стави пред њега велику књигу у којој сад није било крушака. Медвед лизне шапу па поче превртати листове ; лист по лист преврће, застаје, завирује, баш ка' да чита. А на пошљедак. видећи да у књизи не има крушака, ражљути се и подера књигу. „Шта је то?" запитаће цар. „Ето, шта је. Међед је научио читати, књигу је прочитао, па му је већ читање и додијало, за то је књигу подерао, да не би морао још једаред читати." „Аферим!" повика цар „ти си прави хоџа, кад еи знао међеда научити, а сви други не вриједе ни по луле духана." Бербер и чобан. У оно доба кад су и бербери били немеши, (кажу да су финанци онда још у гаћа ишли) догоди се некако. да чобан украде овцу од сеоског брице. Но пошто бербер није за вредно држао, да се за једну овцу мрскари, а знајући и то, да ће му чобан кад год шака пасти, чинио се еасвим и невешт, тако и би. Наскоро затим дође чобан са отечени образи. — Добар дан, мајсторе. — Бог добро дао Аћиме, . . . па које добро Аћиме ? — Богме ниЈе добро .. . јер ме зуб боле .... само лазите да добар не извучете. А затим се посади у столицу и бербер за тили часак извади један најздравији кутњак. — Ху, сто му вера! та ово је најздравији зуб. . .. — Не фали ништа добро је тако, јербо је овај здрав зуб појео моју здраву овцу — примети бербер.

Суво пресуво, Лани, некако после мале гоепојине, дигнемо се ја и Ј1аза Накрајкућа, па се упутимо правим путем ка великој биртији. Није то било од беснила, већ баш од невоље. Јер у кући својој, ни ја ни он у подруму не имадосмо ни жапи вина, а нека велика жеђ зивула и из мене и из њега.

Ал где ћеш се ти борити са небеским силама. Крчма далеко а на по пута удари таки пљусак, да смо морали сврнути Јози Грцаловом под кров. До душе човек нас је сам позвао да се склонимо код њега, док киша не престане. Седили смо код њега, мало ћу рећи: читав сат, а он се не сети да запита, људи божји, јесте ли ви што гладни^ а да нисте и жедни. Лаза је почео дуб^ко уздисати, — а ја сам његовеуздисаје потпуно разумео. На последак рећи ћу му: „Шта је, Лазо, ти си нешто зловољан." „А како и не би", одговори тужан Лаза, — „на пољу мокро премокро, а овде унутри суво пресуво." (Јоза се ни онда није сетио шта нама фали. БапЕ је глупан.) & р.

Зајмо давац. У варош В. дође једном неки руски војник на пијацу^ где су с% Чивути искупили били и викне, рубаљ један у руци држећи: „Ко ми је од вас јуче један рубаљ позајмио ? Дошао сам „ а му га вратим." Један лукави Чива унотреби ту лену прилику глупака тог преварити и наекоро викне: „Ја сам, ја сам ти рубаљ позајмила !" „Добро — одговори војник — ево ти рубаљ, сад ми пак врати д^кат, којег еам ти у залогу оставио био." „Какав тукат — викне лажљиви зајмодавац — ти ми не дала тукат, не могу ти вратиг тукат." Али то не поможе Чиви. Војник га одведе бирову, који њему да право, почим више њих рекоше, да ее Чива сам као зајмодавац пријавио и да је врло вероватно и истиноподобно да не би једном страном и непознатом воЈнику рубаљ позајмио, да прије какву знатну залогу добио није. Војник, коме је та досетљивост за руком испала, мишљаше у себи : но сада је једна варалица другу преварила* Банаћанин.

П и ј а н а ц. У гостионици код „четир горњака" бејаше једном врло вееело друштво, из којег се газда Стева око зоре удалио, хоћећи се дому вратити. Изашавши на сокак посртао је час на лево (тад га је бело вино вукло) час на десно (тад га је црно вино вувло), кад му се на једаред учини, да ее улице око њега окрећу, стане, извади из џепа с тешком муком кључ од капије и поче га у руци непрестано окрећати. Док се ово збило, ваиђе на њега прић-Недељко ноћни чувар, кога су у селу за врло паметног држали, та носио је чизме на хармонике, и устраши се не мало (већ здраво), кад на месечини угледа један стас, који непрекидно кључ окреће. После сграха обузме га храброст и страшним гласом викне: „Шта радите ви гу господине!" „Драги пријане," рече газда Стева, „мене занима једна величанствена шала, цела се улица окреће, па чекам, док моја кућа дође да отворим врата * БанаЋанин.