Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 34. ЗА 1889 267

Спира-

Ћира. Јота је хтео да Гермапа васледи. Спира. Ал није био грећан. Ћира. Ал уредник ,Н. Доба" он ће бити срећнији, он ће Јоту наследити. Сва слава и корист од „Турског Народа" припашће сада његовом „Добу". Гле мај! па ко ће сад с њиме !

Ћира. Неће вико, неће нико, не бој се.

П у С Л И Ц е. ©. Српско питање у Македонији сад овако стоји : или пропаганда или пропа-канда, — јер провдаканда је већ ту.

А. Чујемо да ће се патриотизам Јоте Грујића и другова метути у спиритус. Али тај спирит нико неће коштати, јер и у Пешти знају шта кошта.

Кад је уредник „Н. Доба" натрапао на Милана Грозног, мислећи да је утекао од правде, честитао му је. Е хајде да и ми дру Павловићу честитамо на тој честитости.

У Нишу су професори прогласили опсадно стање, Ни три ђака не смеду се „нигде* састати. Ако баш „нигде" онда ни у школи. Па ето господи професорима ферија. Посланик Владимир Николић ако усхте да промени своје име, могао би се место Владимир назвати Банимир. Јер у Загребу нема друге владе осим Еана. Вешта адвокатска одбрана. „Славни суде! Нећу много говорити у одбрану мојег штићеника. Свака даља процедура мора престати кад се славни суд увери, да он није при чистој свести, — у кратко рећи, да је луд.* Нредседник суда. Али ја на њему не видим викаквих знакова умне болести. Бранилац. Што рекох, рекох, а то ћу и доказати. Господин Н. је био касир. Руковао је са фондом од две стотине хиљада, а проневерио је само десет хиљада. Може ли то учинити паметан човек, — не, то се може учинити само у крајњој лудости.

§. Нознато је да ни један српски лист још нема кавдидата за патријара. — Г. ђурковић има већ свог Еавдидата, али срећа шго он није српски лист, већ тек сам српски лис.

Из богословије, Професор. Знате ли ви сва качества која ми приписујемо господу богу. Богослов. Дабогме да знам (ређа их). Професор. Даклем рекли сте и присносуштни. А шта је то присносуштни ? Богословац. (Мисли се, мисли). Присносуштни, — присносуштни, то је онај, који нам је и у сну уз нас.

свог уверења, са свог уображења. Па опет га нису могле излечити оне силне батине. Код тебе је ваљда друкче. Јеси ли излечен ? — Зар не видиш, да сам истекем ботестан, пропишта Велизар. — Та то ^е прећи и ти ћеш за осам дана бити здрав жао јуче; али не мислим ја телесну бољу, ја мислим твоје уображење, твоје „одушевљење". — Ти си сушта вроза. Да имаш само искре божанског генија у себн, говорио би друкче. А шта је са оним силним мученицима, који су за своје идеје жртвовали све, на и живот! — Заам, Велизаре, али ако жртвујеш живот, онда не ће Српство имати ништа од тебе. Ко ће написати оне песме, оне трагедије, за које си ти изабран ? — Ираво имаш, одговори Велизар после мале почивке; за то се не ћу више жртвовати, бар не тако, као синоћ. Ја управо нисам ни синоћ мислио, да се жртвујем, већ само да се одушевим; али не можеш доказати оним незгранним паорима, .... ајау ! — Сам си крив Хоћеш ти паорско одело, или, као дгто синоћ рече: „паорску униформу"! Рекох ти, да не чивиш, познаће те одмах.

— Па шта сам управЈ радио ? Ништа. — Са варошког гледишта да како ништа, али са сеоског много, и сувише. — Само што сам запитао ону смећу -.. како се зове? — Милка. — Да, Милка. Запитао сам је, како она себи замишља сретну и несретну љубав у примени на л-ирску и драмску појезију ? — Пре свега, насмеја се ђока; вије те могла ни разумети, те је замислила, да је питаш Бог зна шта, онако .... тугаљиво — Ако то није јаено пигање ! . . . — Па онда, од куд момче паорско да пита тако што? Ти си заборавио, да си у „паорској униформи" и да немаш пред собом вишу девојку из четвртог разреда. — Па шта сам је требао питати? — Ништа. — Али одушевљење .... ђока слеже раменима и поче звиждати. И Велизар је ћутао, еамо што није звиждао. После неког времена поче опет: — Је л' ти велика штета учињена ? — Каква штета?