Стармали

•268 ' . .СТАРМАЈШ" БР. 34. ЗА 1889.

Досетке, наивности и др. из дечијег света. У нашем селу десила се за кратко време четири пожара, Све се о томе говорило и страховало се да опет где не букне. Мали Гаја кад је ономад пролазио с оцем поред цркве, сретну звонара, а Гаја трч', скине капу па звонара у руку и замоли га најпонизније: „Чика Мато, немојте више звонити на лалму, да не буде опет ватле." Д. П.

Исти Гаја зна нешто мало читати, али наравно само српски. Он воли књиге већма вег ма коју играчку. Једаред наиђе на неку књигу, у којој му слова не беху позната. Гледао ју је, окретао ју је и овако и онако, напокон поче се мргодити, па ме онда запита: „Је ли, ујо, каква је то књига?" — Ја му одговорим да је та књига немачка. — А он мени па то: а Јели,ту књигу не зна ни мачка читати?" д. П.

Отац дошао кући нешто љут и зловољан. Гаја изађе радостан пред њега и запита га где је био. Отац. Нисам био нигде. Гаја, А је ли то здраво далеко? Д. П.

Враћајући се с вашара стигнем малога Стеву с оцем његовим, те их упитам, одакле иду. Отац Стевин одговори ми, да иду с вашара. „Па како се нијесмо тамо састали ?" упитам ја. „Ми, знате, нијесмв ишли међу говеда", одговори мали Стево сасвим озбиљно. Натрапао у Б Трапало.

— Та хаљине твог брата са свим су издеране. — Добиће нове. — Да ти накнадим... . — А зар твоја кожа није издерана? — Само бих волео знати, за што ме је онај, знаш, онај први тако нечовечно одаламио. — Кад си му дирао девојку. — Та ннсам ја ништа хтео.. . — У селу нема кец-мец. — Бар да ми је казао што год. — Ти мислиш дипломатски разговор, неко парламентпрање. — Да ми је казао бар реч, не бих ја даље. . . — Ти заборављаш, како си био обучен и да се он с тобом услед тога морао на свој начин разговарати. — Да сам то знао! — Казао сам ти. — Па онда они други . . . као да сам лопов! — Добро, те сам био ту а још боље, што си тако хитрих ногу Кад си добио неколико, не да си загребао, свв се прашило ... не би те стигли ни снахински хртови, Велизар поче на ново стењати, склоии десно око лево није могао — н преда се својим мислима. ђока је

Малу Дану окупали, Ја јој рекох: Ју како су ти беле ноне! Чувај да их не види цица, мислиће да је сир, па ће их појести. — То било па и прошло, а мало за тим ето ти од некуд мачке па скочи Дани у кревет, а Дана ушепртљи вичући: Шиц, цицо, шиц! Лаже чика, нису моје ноне од сира.

Смиљкина мати рече: Хајд' децо, да се то раније леже; сутра ваља раније устати, сутра ћемо тући свиње. Смиљка је погледа њеним милим граорастим очима, па запита: А је ли, мајка, ко ће тући свиње, — хоће ли господин учитељ ? (То је било пре тридесет година, кад је учитељски аукторитет био основан на прутовима и на штаповима.) о—о

Јулка волн да слуша пословице. А њен старији брат Лаза, он оиет з^а много српских пословица, па кад хоће својој сестрици да учини љубав, он јој рецитира све нове и нове (т. ј. њој непознате) пословице. — Било је лаае, баш некако пред оцеве и он ју је опет са неколико пословица послужио. Међу осталима рече јој и ову: „Во се за рог веже, а човек за језик". Јулка му махну рукама да мало застане, јер је хтела да о тој пословици премишља, па онда брзо рече: „Ал ми ћемо, је ли, нашег тату за ногу везати ?" о=о Опет Јулка чула нову пословицу, ев' ову: „Од зла дужника и коза без млека". На то она рече : „Ја бих волела да имам зла дужника". — „ А за што?" — Да ми да козу, а ја бих кози већ дала млека. — 0=1»

ћутке пушио цигарету за цигаретом а кочијаш се по. кад кад тек насмеши, слушајући разговор у колима. Кад су дошли до Велизарове куће, сиђе ђока с кола и саопшти госпођи Соси, шга се десило. ГоспоЦ Соса истрчи уплашено и стаде сва преаеражена, кад види сина, тако унакаженог. И Зорица дотрчи и стаде плакати. — Еј, сине, сине, зар то да дочекам ! — Ху, ху, браца, ху, ху! Немој само, да те оваквог запамте вајари, те да ти лију статују, твој монуменат, док си овако отечен и док ти је лево око напољу ! Ху, ху! ђока, који је узео Велизара под пазухо и подигао, у мало што га није упустио на те Зоричине речи; кочијаш је само бленуо и ухватио болесника за ноге. Једва га скидоше с кола и Велизар је за тим могао ићи сам. — А шта му би ? запита госпођа Соеа ђоку. — Није Бог зпа шта; пао је. — Је л' био пијан ? То питање учини, те Велизар засгане на тренутак. Погледи најпре матер, па ђоку, па подиже онда главу. — Хм, рече у себи; на то одушевљење нисам још ни помислио! Вино! Ха вино ! Бог Бахус ! Та тај истекеи даје одушевљења! Ах, како ће песме летити као мећава. | Па трагедије, па комедије I Не ћу се још ни истрезнитн