Стармали

„СТАРМАЛИ" БР. 35. 36. ЗА 1889. 281

* * Златви су то били сатови, али не по Србију. * * * Ове сатове ће још очеви искварити, али лавци од опих сатова ће чак и потометву остати у наслеђе. * * * Дакле кад неки почну кијати, то се зовс „р у с к а ■бо лест". — 0 ! 0 ! * * * До сад се говорило, да само Словаци пате од руске болести, а кад оно има је и у Бечу и Берлину, * * * Српска скупштина је одгодила састанЕге због руске болести. — Да та скупштина има руску болест, то је „Лојд* још пре толпко месеци погодио. * * * А шта је са Василијановом оставком? Свакојако се потврђује да су га — оставили, * * ■1 ^ Срећом је победила при оиштипским изборима опозиција, а већ је било дошло у Загребу да грађани загребу. * * *„Нусти петла на праг, оа хоће у кућу". Дипломација је на берлинском конгресу тражила од Србвје, да призна равноправност Чивутима, а данас већ тражи, да се Србија мора дати од солских Чивута варати на мери. * * * »П. Лојд" пева аигло-аустријској банцп: ,Варај не варај ! Варај дико још мало". * * * А из Србије певају . „Где би био, Чивут:*чика дика, лане моје Чивут чика дика. Даје веру, ал му знамо меру; „Пестер Лојде", и веру и меру".

Посета код „Стармалог". Многима је долазио „Стармали". Но мени није познато: да ли се ко сетио, да врати визиту тој шаљивчини. Ја, и ако баш нисам познат као врло учтив, нисам пропустио, а да му бар сад не одем. Затекао еам га где седи и пише тестамент. Својим дужницима оставља увиђавности, јер без увиђавности неће му платити дуг. Кад сам ушао, баш је грицкао перо, те помишљао, коме ће оставити своју шалу и добру вољу, „Добар дан!" Но да, нисам вам га ни описао. Није женско да крије године, а баш да је и женско, не би могао, јер му на челу пише колигсо је стар. Оад му је уараво 12 година. Да је српска девојка, таман би му било време, да пође у католички „клостер" у школу. Српска пословица каже за неке, који нису више млади : „прва глава, други зуби", а код „Стармалог*' је обратно. Ово му је сад већ друга глава (васловва) а зуби су му остали стари. (Уме баш добро да заједе.) По себи се разуме да сам по новинарској дуж-

ности узео „Стармалог" на миндрос, или како се то лепше српски каже, интервијуисао сам га. Прво се питање тицало његовог престајања и ја изустих: „М о р а л' „.Јест, морал" одговори он. „Та ми се канда не разумемо?" „Врло се добро разумемо," речс он и подсети ме на Јојвићево писмо о моралу. „Но вами други пребацују, да сте се продавали." „Је^ам. За 4 ф годишње, 1 фор. на 3 месеца, а читаоницама у пола цене." „Јесте ли остали коме што дужни?" „Нисам. Ал зато ми многи замерају." „А је ли вами ко што остао дужан ?" „Маоги. И ја зато њима замерам." „Но право да вам кажем и ја вам замерам." ,Шта ?" „Пре сам вим замерао, што сте се тако дуго скањивали; често пута не може човек да дочека број. А сад вам замерам о:.ет, што се тако журите с последњим бројем, Има времена. Последњи број „Стармалог" могао би изаћи и после десет година." „Доста је било. Да видпте: шалити се 12 годипа, није ни то шала; а чим није више шала, право је да преставем." „Напослетку : наши шаљиви лисгови не живе 100 година. Али се ето нижу : „Змај" же роди „Жижу", „Жижа" же роди „Стармалог", а „Стармали" же роди шта мислите, кога ће 01 родити?" „Стармали" ме погледа. Каква су данас времепа, тај лист би морао бити нежан, па да сваком умилно цвркуће, Чудно би се он морао звати." „Па ако ће се звати и „штиглица" маримо ми." „Попустите ви мало од тога," рече у шали. „Е па кад баш хоћете, попустићу вам читава два слова, па нека се зове „иглица", и нек буде дакле — иглица, „Стармали" се спремао да ми нешто одговори, ал ја чим видех да сам га укебао, брзо се опростим од њега, само да би остало на моме. На вратима се сударим са једним здраво дебелим господином, но који има ипак већу кућу но трбух. Је л' ту „Стармали"? иита ме, „Јесте." „Но хвала богу кад сам га нашао. Знате, већ има 12 година како се накањујем да <е претпкатим на тај лист, па једва некако уграбих прилику." Благо нами ! +

Како је тетка Сока награбусила. Мали Стева врло је добро знао да тетка Сока (јеште дјева) има нуних педесет годинаУ неком друштву, где је и Стевица био, повео се говор о годинама, на шго тетка Сока рече да не мари за таке разговоре, јер врло добро зна, а баш и не крије, да ће за неколико дана навршити своју четрдесету годину, а то јој баш није мило, — за то нека се о чему другом говори. На то Стевица избаци своју приметбу: „Је ли, тетка, ти си имала управо десет година, кад си се родила?" БанаЋанин.