Стармлади

Стр. 10.

Бр. 2

Просвету си српску прошприо, С Кошутовци нас си измириб, С Јеврејима нао си побратио А Јожику Српству придобио. Црн си образ роду побелио, Сиротињи земљу поделио Манастире у ред дотерао „Крвопије" у свет протерао. Наклоност си владе задобио, Гроф-Телета ш нас придобио, Сељака си српеког иросветио, Све попове давно посветио. Јеванђеље ново написао, Заповеоти нове прописао, Међ' ближњима љубав посејао, Тој љубави еам си прпмер дао. Клевету си свуда укинуо А истину свуда подметнуо, Анархизма народ од\чпо Од капута кожух одлучпо. Шовенство си у тикву сабно А неправду на колац набпо, „Ппшпека еи нашег узвисио, Престо Савин ниси понизио, Неиослушност ниси ти учио, Нит' послушне пузит' научио, А левица, оче, твоја света, Уклони нам оног, што нам смета. Привреду си српску подигао Ниси уз'о, већ си свуда дао. Сетимо се само , Братства" милог И е' забава народнијех — прилог. Свуда с' види твоја рука света, Зато слога Србу свуда цвета; У Србији име твоје славно Финанцијски позиато је давно. Хвала странци која те родила И српскијем млеком задојила Те ти данас српски изрод ниси Већ Србину јарко сунце ти си! Да не беше тебе мом шајкашу И дан дањи млавио бн кашу;' А и ја бих таком' светог ПГгеве По Вршцу бих-свабио ја шеве. Ој Јакове, слава теби, слава, Тп си данас наше цркве глава, Теби нс сме нико ни мукајет „Такав намп пастир подобајет''

ООн: Доста, Бранко, хвала на тој хвалп! Учинићу — што можемо мали, ПХто сам поч'о то ћу довршпти Српство наше, ја ћу проСлавити. Стармлади: Док је њега и доктора Соса — Спротиња неће ићи боса. Гладнице је многе наранио, —- И џабе је многе сахранио. Ој Србиие, утубп му име Свети Јаков, тако му се „симе". На чика-Јовином гробу. Срце ме је вукло — Змајевом гробу. Кад сам стпгао тамо п впдео „окпћен самим ружама дивно уређенп гроб« — а мени клонуше ноге, клекнух, обгрлих крст а сузе ми грунуше и вркћу, вркћу.... »Еј рекох, нико нема, што Србин нмаде! — 11пт Србину равнога на свету!« Еј наш милп Чика Јово. Ти си после мајке нама био наше српско небо, наше српско жарко сунце. И тако се сит исплачем к'о Јаков за маидатом, и таман онако опхрван да заспим — к'о пплићар у Сабсру а ја чујем неки говор. Прислоним ухо јаче крсту и лепо чујем говор. Баш чика Јовии глас, познајем га. Чујем тежак уздах, и јасно речи чика-Јовпне: »Дижите школе, деца вас моле.« Хоћемо, хоћемо, добри чтса- Јово. ООн, ООн се већ побринуо за њнх. Не треба деца наша да нас моле оон је то сам учинио и без молбе. ООн, и Јожика . . . — Какав Јожика!? — Мајер, чика-Јово. Наш »тазе побратим«. Буразер! ГТТ та кажеш чика-Јово? »Их/з/гјици«. Чујем, чујем: „Српском сину цвет је миља, Кад га народ благосиља, За то чува своје име, Да с' у души дичи њиме. А ти с' волиш вуком звати, Издајицо, јадна т' мати! в „Казаћу му, чика Јово. Управо казао сам му то већ. Него ако имаш што но-