Стармлади

Бр. 2.

Стр. 11.

вије да му поруниш. То је за њега већ старо. Ако не њему, као нашем сунцу огрејаном а оно оној звезди Кести? — Каквом Кести? Је лн Лери? — Не, добри чика-Јово ? Зеам, ти ми слшн на њега због твог »Невена«. Не бој се, у добре је руке. Води он Дупло књиговодство. Пптај саио Тумача кад ти на гроб дође. Не бој се, чнка Јово, мпрно сггавај, чиети су рачуни — само новаца. нема. Кузман педагог га „фрај" уређује, а и Мнлан га фрај штампа. Све је у реду. Она спротнца, што нм у аманет оставн приход »Невенов«, добија тачно сваког месеца 30 дана, где који месец п 31 дан. Све су то ООн и Лера „удееили«, Питај само Тумача. Шему је књпговођа реферпсао. — Па како стоји моје чедо »Невен"? — Дивно, чика Јово, да не може боље бити. Мале рачунске диференцвје постоје до дунте, али то иијеништа — загладпће они све то. Маленкост! Вивши књиговођа велп има 600 круна чпсте зараде а Лера вели 600 круна штете. Као што видпш, мала диференцпја. ... 6 и 6 јесу: 12. Лак рачун. Не љути се, не љути се, чикаЈово. Не бој се, неће они сканатп од гладп, овај хоћу рећп: неће твоје чедо код њих скапати од глади, док га Лера храни, Јаков глади, Милан штампар џабе одева, а Кузман (за 600 круна годишње) чешља. Сви су онп твоје сироче пригрлпли . . . (п сисају) ко дете мајку. Мало је омршавило — али главно је, да нам ООн не омршавп и да његов трбух не спадне. — Да, каквог Кесту ми ти спомену ? — Кесту, не знаш Кест V. Нашег ве,/ > «/ ликана, побратима Јожпкиног и — варогаког пресгавника? — Брадваровића. — Не знам! —- Еј, тужан нама: Кесту Врадваровића не знапт. Српску звезду „репату", не знаш? Па кога знаш — кад њега не знаш? Па он ће да ти ових дана купи споменик п допесе на гроб. Наручио је већ. За сад је само фендован. — Фендован. Еј Срби моји . . . — Умири се, умири чпка-Јово. Не-

дељковпћ је добио већ акт — да плати, Он не зна мађарски до : уше, али му је Јаков протумачио. — Зар ООн , тако сад мађара!? — У, батали! — да га чз7Јеш. Што рекао једап Ванаћанин, кад га је чуо о Благовештенском збору говоритп. Није да дивапи, већ све лаје . . . — Гле, молпм те. А пре но што ће он поћи у Вац, ја нисам умео у суду да говорим мађарскн. — А Мадачева »Човекова трагедија« ? — Сад п.I нпсам умео или хтео не питај ме. Него реци ми, која српска, рука ће ми камен отесати, који Србпп име урезати? Разуме се, код Србпна сте га купили ? —• Но, хвала, Богу, још питаш! Ваљда нпје Српство птупља фраза, што рекао Светомир. А ваљда ми нисмо одродп н пздајице српског гесла »Свој своме«. Оно ми се можемо иноверцима љубитп и грлитп и у «трговинској вези« стојати — алн тек такву поквареност ваљда нећеш претпоставитн ни од једног свињара српског — и тај се поносно лупи па груди и виче: ја сам Србин! — а не рећи од једног »вицевође« српског народа и уредника Милетпћеве „Заставе". Зар ООн да купи од Чивут.1 споменик. Него ООн се здраво срди на тебе, чика-Јово. Поклонио ти је толика његова дела. Па како тн је упаковао, — тако их је нашао после твоје смрти. Срце му се цепа. Бар да си прочитао »О узроцнма злочина« — или кљусе, на ком је јашпо у вацком парнасу — н сам се нажуљпо. Мислим: руке — од рендала. Наравно како »није вшие магарац« — то је пос.:е твоје смртп признао. Па болан Чика Јоио, кад их већ ни распаковао ниси — а ти да си бар од милотпте сир у њих увијао, пацове тровао . . . или тек за нептто уботребио — него тако, оставио си, да га после србијанске новине — кефају. Чика Јова уздахне: »Хај што Србин зкивикрај свих зала Пеема га је пдржала Бзојзи хвала!