Стармлади

Стр. 52.

Бр. 7.

— Ја сам Гедеон Дунђерски! — Овде сам ја Дунђерски. Натраг! — Ја сам др. Трива Кронић из Оомбора. — А Трива а крива — ћорава ти страна и капа ти на криво, не пуштам унутра, па мир Бог! — Ја сам изасланик! — А да шта сам ја овде, који сам враг ја? — Не пушта га. — Молим, ја сам учитељица из Новог Сада. Заступам женску школу. — Е, учитељица. Да си ти учитељи:ца, не би се ти обукла као додола — и ти би дошла с попом. Учигељице обично иду с попом. У место кундаком у груди — из обзира на спрам женс-ког пола употребљује руку — и одгура је. — Ја сам новинар. — Кад си новинар, а ти иди кући па пиши новине. Шта овде тражиш'? — Молим, феишпан мој добра барат. Ја сам Јожика Ма]'ер, — Е ? баш ми је драго. Баш тебе смо чекали одавно. На тебе имам и иначе пик. Ти ћеш ми за све платити. Совро, терај овог безобразног Чивута одавде. Совра једном руком га хвата остраг за јаку а ногом га цака — и одлази с њиме. Чива се дере: хер Томич! Долази један поп с једним човеком, који носи кутију. — Е, хајд улази! Гура га остраг у леђа ради бржег уласка, у исти мах прилази човек с кутијом. — Шта је то? — Поповска одежда. Ја с-ам председник! Гурне га. ,.Марш натраг! Овамо т\кутију!" — зграби му кутију из руку и хитне за попом, ког случајно кутија погоди у главу и свали му клопош, који свет изгази а поп ухвати над главом кутију и улази у цркву са кутијом на глави — у место шешира.

Поп Дамјан у маспој и поцепаној мантији, која се ваљда поцепала на гробљу — и само се за гробље употребљује препире се с неким другим поп Чудом, ко ће бити патријарх, и он вели да Јаша каже да ће бити Пишпек Габор патријарх, а поп Чудо вели: Шевић ће бити. Гробљар вели: неће Шевић. — А зашто да неће, кад хоће? — Због „оно"! — Како ,.због оно?" Је ли он радикељац? — Јесте! — Па зар ниси неки дан видео пример. Још сам му је он честитао, што се тако чврс-то држао. У један мах сви се надвирују. Шта је... шта је ? Јаша Сомић се покајао и прилази патријарху и тражи својом благословеном левицом патријархову десницу да је целива. У исти мах, кад се први пут у животу прекрс-тио и сагнуо да целива десницу, патријарх се преврне у сандуку... но Сомић га је ипак целивао. Пошто је Габору Пншпеку позлило и Мирон се препоручио у подужем говору за патријарха, то је Вучковић изгрдио патријарха и држао славопој радикалима — опело је довршено било и кренуло се уз радикалску банду и „тоденмарш" који је компоновао чувени свирач Јаков Сомић. Можемо рећи да њега и његову банду слушати свирати, човек се у тој рећи псећијој сезони просто топи од милнне. Крњи сабор је био у свом крњем и поцепаном оделу особити предмет пажње, чак су изаеланици Њ. Величанства нашег краља и краља Петра од усхићења на ту крњу пристојност изволели пљунути — и патријарх је сахрањен; последњу грудву је хитнуо на патријарха неки Јашин ишпан. На даћи је још госте прогњавио неки новосадски члан гњаваторског удружења, иначе цуцулистама инштапирани господин човек. Класичну ту гњаважу, за коју се збиља може рећи да је прави „Ашеншаш на мозак 1 "'' , донео је лист за гњаважу: „Хатаркер«.

У цркви. Силан свет. Све сами текијаши, што рекла „Застава". Нит мање радикала нит више уапања.