Стармлади

Стр. 66.

— СТАРМЛАДИ.

Бр. 9.

скоро све радпкалске, а истраге против попова биће укинуте, јер су опет — наше. — Слаба корпст овога пута. Јоца 1. Зар ниједан самосталац не тражи развод брака? Јоца II. Ниј едан. Јоца I. Но сада ћу те извенадити. Прота Сава тужи свог капелана, што с крстом у рЈци — иред црквом држи проповеди. Јоца II. То не можемо дозволити да га толики народ слуша. Истрага и брашвара за време избора. Јвца I. Закључено; потписујем. Јоца II. То је паметан предлог. Зар не? VII. Миливоје : Не заборави у црквеном Савету пзнети предлог, да се радикалском свеиггенству забрани сеоба у Америку. У Срему има врло мало наших свештеника, а парохија — добрих парохија са сесијом све впше. Шаидор: Учинићемо нешто и у том погледу. Ко зажели од наших у Амершсу, добиће путпи трошак — да с тим остане овде. То је најпаметннје, а фондовн ће и то још моћи нздржати. Миливоје : Додати се може и то, да за такове наше људе трну све последице дисциплинарних правила. Шандор: Не брини се; те је и тако туциндан све угасио — све п оне гробљанске — или ког другог освећеног ме ста. На пр, новосадски случај у гостно ннцп код „тртице". Миливоје: Знам, ал' њега пишпек Габор неће да прими у своју дијецезу. VIII. Јаша: Саветовао сам нашпма из шире Угарске да ове годпие моле дозволу од министра, да само једанпут — о благодаренију на свршетку школске године — смеју држати у црквп проповед на мађарском језику. Коота : Јесу лп те послушалп? Јаша: Свп дс једнога потписаше молбу без поговора. Коста: Министар ће им благонаклоно изаћи на сусрет.

Јаша: Разуме се. Чим стигне одговор, паднећемо другу молбу, да се до годнне п у почетку школе сме држатн мађарска проповед у црави. Коста: И тако сваке године по једпа мађарска проповед више. То је напредак. Јаша: Учинићу свом пароду све што могу. Коста: Исгорија ће те за то дуго спомнњати.

Ј\ И С Т А К. НА УМОРУ.... Искашљао сам се добро на сокаку и увукао у се приличну порцију чиста ваздуха. На улазу у двориште добро избрисах ноге, да ни трунка прашине не унесем унутра. Полако отворих врата на предсобљу. Мислио сам да ћу поред лекара ја сам бити. Преварио сам се. Затекао сам неколико дечака у предсобљу. — Шта је децо? Шта ви тражите овде ? — Молим, ми смо из „фабрике, што прави калуђере". Побегли смо оданде, јер нам л коље на изнемогоста од поста и тело се измени од силна зејтина". Дошли смо овамо да молимо препоруку за који манастир. Волели би сви да будемо искушеници у Ходошу. Обећајемо да ћемо покрасти сав есцајг од скупоценога метала, а ми старији уздамо се да ни рипидепосле нас неће остати, а камо ли она мала кандиоца. Све ћемо учинити, само да добијемо место у даљској радикалској школи. — Децо моја, сад томе није време. Код болесника ^е скоро наступити криза и лечници вас не ће пустити к њему. Дођите други пут. Уверавам вас да ће вам свима ићи на руку у сваком погледу, чим чује ваша обећања. Деца ме послушаше и одоше. Упутихсеболесниковој соби. У то изађе наш иобожни Е)г. Живко. — Но докторе, како је болеснику? — Болест силно напредује. Уздам се само у Бога и своје крсно име. Криза ће настуиити против мога знања пре времена, за то сам те и позвао. Катар бранкијалис је нешто попустио, ал сад прети опасност да ће наступити делиријум коалицијонис. Онај га катар мучио десет година и цинцари, који ту болест кратко зову: „ георгијадис " мишљаху, да ће јој наш