Стармлади

Бр. 10.

Стр. 77.

Л II € Т А К. О Т П О Р. ШАЉИВА ИГРА У ДВА ПРИЗОРА. Место: Брод на Сави; једна хотелска соба. Време: недавна прошлост; — пред поноћ. Лица: осам капута и две мантије. Нризор нрви. (Соба, са изгле,цом у двориште, укусио намештеиа. Два креввта и иоре,~{ свакога нахткасн; на сваком нахткасну чирак са свеЛом. С ,цесне страме у соби иза кревета велико кожно канабе. С леве стране великн ормаи за хаљкне — празан. Два су трозора. На њима су завесе сиуштене, јер је веИ ноИ. Па сре,ц собе великк астал, а око њега неколико столица.) (Врата се отварају.) (Улази се,'Јам каиута и ,(ве мантије. Је,т,ан иали најире свеКц, а ::а ти.ч ла.тгу. Други седају иа столиџе м ма канабе.) Ђор/је: Но, Коста, када ће доћи Јаша. Коста: Није још сигурно да ће доћи. Али, ако буде могао, стићи ће тек око поноћи. Све што треба да знате и да потпишете, послао вам је по мени готово написано. Миша: Чек, чек! Прво ћемо се мало поразговорити, а онда ћемо тек видети, да ли ћемо потписати. (Узима сиисе и чита). Миливоје: Баш волим, што он није дошао, бар ћемо моћи слободно говорити. Светислав: Биће много вике ни за што; тешко да *.емо што и свршити. Боље би било, да је и он одмах дошао. Било би све готово за час. Сава: Ја све нешто слутим, да ће он ипак доћи. Јоца: Најбоље би било да га причекамо, јер без њега и тако не можемо ништа. Младен: Како не би могли, само да ли ће ваљати. Никола: За народ треба знати створити,ал и написати, а то без њега ми сви скупа нисмо кадри. Бар да је Жарко дошао. Миливоје: Мани Жарка. Он, к'о и брат му, само гули, а народни послови нек чекају. Ако не можемо ништа данас без њега, састаћемо се други пут, кад он буде могао. Миша: Господо моја. Ја сам све ово прочитао и ово вам је — да се благо изразим један шкандал. Управо не знам, шта хоће још од нас ти несити министри. Ни једне општине нисмо покренули против школског закона, ниједан наш из шире Угарске није ни зуба помолио, кад се расправљало о прагматици. Нису чак ни у сабор долазили у то доба. Наши посланици из „уже" свели су у то време своје говоре на минимум, тек да опсене народ, и то им још није доста. Господо моја, ја вам

кажем: покојни је патријарх био скуп, ал овај је још скупљи. За онога смо почели плаћати пред смрт, а за овога плаћамо унапред, дакле пре. него што смо га добили. Јер, замислите ви, шта се од нас тражи: иступ из српско хрватске коалиције. Јоца: Но то је безобразлук. Ја сам се борио за напредњаке, а сад да их оставим. Ђорђе: Молим вас, само мирно расправљајте. Никола: Ово је збиља шкандал. Ракоцаја остављају жупани, а по мало и други чиновници. Тај човек није у стању да нађе за неколико месеци три поштена човека, који би се примили места оделних предстојника — и сад да ми радикали морамо пристати уз њега. Ја велим опет: то је шкандал. Сива: Добро смо почели. Ракоцај је профућкао свој глас одавно, прооућкаће и нас. Миливоје: Ако већ морамо иступити, ми ћемо онда с Немцима. Никола: Ја се збиља теби, Миле, чудим. Ти канда не видиш даље од Руме и Земуна. Младен: Молим Вас, Коста, потражите каКВОГ СЛугу да МИ ДОНесе Чашу ВОДе. (Коста излази.) Господо моја. Пазите, шта говорите пред тим Костом. Знате да ће ономе казати сваку реч. Ми смо збиља заглибили. До ђавола и онај Ференц и Аг>ександер. Алберт и Јулије. Ако попустимо још и сад, онда смо пропали. Миша: 0 попуштању нема речи. Николаби још могао здружити с франковцима — он може поднети да буде православни Хрват (сви се на то смеју, само се Никола мргоди), ал ми то не можемо. Толко година смо се свађали с Хрватима, па каква нам је корист ? Сви добро знамо. шта нам је донела ова једна година слоге. Сава: Мене збиља памет оставља, кад видим да морамо потписати иступ из коалиције. (Улази Коста с Џџашом воде.) Светислав : Ни ја се не слажем с тим иступом, ал' ко би знао, куда то води. Миливоје: Никуда. Младен: Од Мађара се никада не надај ДОбру. Миша: Ја збиља не могу разумети, да се оволико попушта. Т;1 учинили су наши преко у широј доста Мађарима, па шта имају? Сава: Имају то, да им сад још и цркву траже. Ћорпе: Господо, само тихо — са пуно такта. Миша: Боље ти ћути о том такту. Ако је он тебе узјашио, мене неће. Господо, предлажем, да се ми радикали оцепимо од оних из Угарске. Они нек раде шта знаду. Продали су народ — то велим овде међу вама — па сад нек чекају, да народ виче за њима: издајице! Ми треба да се боримо с Хрватима. Коста: А шта ће чика на то казати? Јоца: Ћути Коста. Мишо ја сам за твој предлог.