Стармлади

Бр. 16.

Стр. 127.

_ Патријархова смрт — и наш живот III. чин: „Даљ. а IV. чин: „ Српске школе " V. чип: „Срп. хрв. коа ,ицнја. VI. чин: „Бала, кукуруз, Баћањи, нохоц у Пешту а уз осветлење бепгалске ватре „ Оон и Пишиек Габор. Смрт Стевана Дречавског—Бенина. Моралпа погибија у 3 чппа с певап>ем и дрекањем. 1.чпи Манастнрски ђак'. П. чпп „Кашнка'". Ш. чнн „Радикељскп Дрекавац". Промена: „Огкровење". Епилог: „Погибпја". Госнођнца Шансоп'та, моја жена. Сгвар шкакљива, засеца у многи прнватан живог не може се о њој више писати. 'Гачка. „Задужбина". Задушиа слика пз наше авгономије, у више слика н прнлика. I. слика: „Нападај на автономију". II. слика: ,.Уклони се...' : III. слика: „41." IV. слика: „Издаја". V. слпка: ..Дрпаи.е народиих фондова". VI. слика: „Задужбпна Даљ". „Сеоска лола '. Насловну улогу пгра Јаша Томпћ. То је његова стара улога. Впдиће се, хоће лп је овог пута добро одиграти.

Нако ј« каћура зионнла па ларму.*) Ђалчани и Крстурци све су гледали, да исмеју једни друге, те су због тога чинили један другом свакојаке сметње. Особито Крстурчани Ђалчанима. Тако је ишао једног дана неки Крстурац из Сегедина кући. Морао је проћи кроз Ђалу, јер туда води пут. На путу нађе велики клип кукуруза. Подигне га и понесе га са собом. Када је дошао на пијацу, код цркве ђалске, досети се, те веже кукуруз за пајван од звонаре, која је била поред цркве на улици и оде. Доцкан у вече чују Ђалчани јако звон.ен.е. Помисле да звони на ларму, те да виде где то горп, потрчаше према цркви. Када су доспели до звонаре, стадоше као укопани. Нису могли да верују својим очима. Каћура ухватнла у зубе онај незани за пајван клип од кукуруза и хтеде га откинути. Али како је био врло јако завезан, то га није могла отргнути, него од силовитог дрмања, звона забрује; и тако је каћура прилично дуго звонила, док је један од Ђалчана не отера кући. На то један из друштва повиче. А м . . . . му кечину, то је крстурско масло . КиКИИђаШШ. *) Крмача.

Л И С Т А К. БЕОГРАДСКИ „КРИТИЧАР" ЈЕДАН ПАЈАЦ.

И

У Србпји, све што уме да држп перо. или је „пплптичар"' плн »критичар«. Онаки треКи »ј>ешава« тешке државне проблеме илн »крптикује«. У Београду има доета пролетаријата, а »књижевног« нролетарпјата шшајвпше. Од прилике као у нае бербера. Неко пх је набедио п слагао, да су књпжевнпцп а они онда леи.ују п скптају ее по ваздан по београдскпм кафапама и прчварницчма, краду од Бога дане, а као умпи богаљеви — краду нерадом и имање евојих родител>а, или своје рођено. Такав један егземплар је неки Пера С. Талетов, нропали штампар и књижевник. Прочптајте од Шенкпјевпћа г 11есник и Свет — па ћете имати слику господина Пере. 1Бсму је отац оетавио лепо пмаље. Али на његову несрећу спопао је тог човека неки књнжевни свраб. Како његове гњаваже ннје нпко хгео штампати а свраб све ^ачи бпвао, (»тприлпке као кад је човек шугав — тоје госп. Пера С. Талетов приморан бпо, да отвори иггампарију — да постане књпжевник. Док је трајало блага, нашло се и пријател.а, који су г. Перу лагалп и бедили да је књпжевник а уједно локалп и помогли г. Пери да утуцка своје пмање. Данас ]е _,шворц — и прпморан је да тражи луде, сличне себп — и да пх лаже много јефтиније, него што су њега лагали. Рецимо за 5 комада ћевапчића и једно ђувече... а у најгорем случају задовољп се и једнпм шкембићем. И нашао је себи равног књпжевнпка. Књижевника, ког сав Београд држи за књижевног пацова, који уме вешто туђе да метне у боју п носп као евоје. Лакрдпјаш и пајац, који своје лакрдпје краде с немачког — од писаца тингл тангла — и протурује их „Сервнјанцпма« као сбоје. Човек, који је окупио око себе просветне надничаре, кпје угњетава — и с њнхове коже тече себи капптал. И тако Пера мора да пере прљав веш просветних надничара — н да хвали цпркуска и кловнска ,,сочпњенија" једпог београдског лакрдпјаша, ког зоог његове глумачке неспособности прозваше »ћелавп Хамлет«. Његове умне иедотупавноеги, е којпма ее озбиљан свет сирда, као у нае са Лептировим „сочињенијама' —приморанје г. Пера и слични књижевнпк г. Пери да хвалп — за порппју ћевапчића. Можете мислитп, како је он познат у српској лктератури, кад велп за пнсца, чије једно дело 10 година се држн на репертоару срп. нар. позоришта и ррло повољно оцењено од два угледна крптичара: да је пстп писац „до сада савршено неиознат у сриској књижевно сти'. Чудптисе човекмораугледноилпсту »Босаи екој Вили« — да је могла тако недостојно чо века сочишеније примити, у толико пре. што је