Стармлади

Бр. 17.

— СТ АРМЛАДИ.

Стр. 135.

Л И С Т А К. Министарско ирас^. Ви сте сви, разу.мс се, јели о Божићу прасе. А знате ли шта са.м ја јео? Првог дана Божића јео сам супу и римфлајш, другог дана Божића јео сам такође супу и римфлајш, а трећег дана сам ручао крменадле, колико да и ,за мојнм столо.\г заАшрише свињетина. Остао сам без прасета и то, замислите, пошто сам га већ и сагледао, пошто сам га имао у својпм рукама. Купио сам лепо прасе као и свакн други домаћин што је купио и то још у петак, кад су били јефтинији. Донео га кући и сви смо га редом пипали и узвикивали: »Охохо!« Лрво сам га пипнуо ја и узвикнуо: »Охохохо!« па онда моја жена, па ташта, па свастика, па деца, па онда и куварица. Сви су га редом пип нули и узвпкнули: „Охохохо.« Па не само то, него сам по савету таштином звао и попа, те да очпта пра сету пре но што ће се заклати. ] Г кад је све то било готово, пришли смо мнрне луше редовним пзсловима. Жена је измила децу и везала им грдне чалме око главе; ташта је метла слачица око врата да јој попусте жиле и огрнула се једним ћилимчетом па села крај фуруне; свастика је кројила и по правл.ала на себи неку белу балску хал.ину; жена, разуме се, метла је два кромпира и везала главу а на руке натакла беле рукавице те их чисти бензн ном; куварица је обукла моје старе чизме, да би могла у снегу трести ћилимове а ја сам се бријао. И у сред те идиле, кад је свако био на свом послу, улете куварица с метлом у собу и дрекну: — Утече прасе! Можете мислити како пуче тај глас као бомба. Цикнусмо сви једногласно па нададосмо се за прасетом. Напред ја, гологлав, насапуњен, са пешкиром везаним око врата; замном моја жена, са кромпиром око главе и белим рукавицама на рукама, па за љом ташта са слачицом на

врату и огрнута ћилимом, па онда свастцка са балском сукњом, за њом куварица са чизмама на ногама, оружана метлом и за ном »двоје деце лудо« са чалмама око главе. Ја сам лично предузео команду над том војском. Непријатељ је пагло узмицао али смо н ми стално напредовалн н то без икаквих жртава Једпно што је уз пут таштп спала слачица а женп кромппри. Иначе је у мојој војсцн владао врло крепак дух —- одважно је летела напред ка победи. Прошли смо тако две три улице београдске,, док тек непријатељ улете у нечију авлају. Јаодмах предузмем енергичну команду и распоред војске. Тешку артнљерију — жену и свастику — распоредим по авлпји, тако да могу доминирати целим тереном; куварицу поставпм у позадини код нужника а стрелце, децу с чалмома, распем у ланац. Ја сам предузмем извидницу. Рачунали смо да је победа спгурно наша али, разуме се, у ратним походима и најситнија околност измени ток борбе. Р1а плоту је била једна рупа кроз коју се прасе провукло п отишло у сасвп.ч другу малу. То значи да би свака дал.а борба била узалудна. Вратили смо се с бојишта као Р1ап0леонова војска из Москве. Снег је вејао а засипао стазе, ја сам пптао напред погнуте главе а за мпом моја војска сломљена н сатрзена... А спег је и дал^е вејао, вејао, вејао а неко тамо у далекој мали, већ је ваљда пипао моје прасе и узвикивао: »Охохоко! . . .« И док сам ја очајно очекивао Божић, дотле ме је тешио једино глас да је н г. Министру Унутрашњих дела тако исто утекло прасе. Замнслите тај малер, да и г. Министрово прасе утече, да и г. Министар остане без прасета као и ја; да ја н г- Министар будемо псте судбине. Замислите још ако су г. министрово и моје прасе били у договору и на тај начин створили извесну везу измеђ наших двеју кућа? Али г. Министар, разуме се, није као ја оргатшзовао војску па јурио за пра-