Стармлади

Стр. 14. Андраш: А јесте ли јако гдадни. Све три слуге (ухвате се за трбух). Ужасно! Во Шут'. Зииите! Сва тројица (зину.) У исти мах се створи од нгкуд по сред њпх српско-хрватска коалиција и пљуне им у зубе. Керле, Ко Шут, Андраши, Џаиоњи (Згаде се на те слуге али се ипвк вагрле и изљубе и тврде пазар. Снаша се рукује, — они трза^у руку, али он им показује да је у рукавицама. Сва тројица метанпшу љубе с.кут и руке и пузећи цзлазе. Једногласно): Кс/лм(: С8око1ош! Шеф тргоеине: Пљуне за њима у знак последњег опроштаја, за тим се окрете осталима и задовољно таре руке): Хја, шта ћемо, трговина је трговпна! Сриска хрв. коалиција. (Дочека их шољагом у руци). Вала трговина је трговина, али је и пазар пазар! {Ирете тољагом!) {Завеса се за сада ттреко овога не сиугиша.)

БОСАНЧИЦЕ. ТАМНОВАЊЕ И е т р а К о ч и )■ а. Оде Татар и однесе књигу, Однесе је до Бијаћа града. Учи књигу Приједорац Живко, Учи књигу и сузе прољева И кроз сузе, јунак, проговара: „0 мој побро, мој грки чемере, Што допаде проклете тавнице Тако брзо и тако ненадно! 0, земане, да те Бог убије, Какав ли си данас настануо! Палиграпи, ватром сагорјели, Маривети, ниђе вас не било! Ево има седам годин' дана, Како учим књиге инђијеле, Како грувам криве палиграпе, Како ватам швапске маривете, Ал их, јунак, уватит не могу. Љигави су, да их Бог убије, Кајно свака у језеру риба!« Пита њега остарјела мајка: „Сине Живко, четврти у мајке, Каква књига, од кога ли града'? Што ти рониш сусе жалоснице? И до сад су књиге додазиле,

Бр. 1. и 2. Ал ти ниси проливао суза." Вели њојзи Приједорац Живко: „Не питај ме остарјела мајко. Ово ј' књига побратима мога, Побратима Кочић Петрашина. Каури га заробише, мајко, И бијеле му савезаше руке, И у тешке вргоше окове, И бацише на дно у тавницу, Па ме псбро побратимства шјећа И шјећа ме књиге шаровите, Што му писах о Илину дану, И ријечи. што их бешје-ђасмо У мејани насред Бање Луке Код некога Узуновић Нике. Он ме моли и преклиње тешко, Да г избавим проклете тавнице. Како ћу га, јунак, избавити, Кад не смијем на мејдан изићи Каурину, љутом Соукупу, Кој' се титра с криви палиграпи, Кајно цура с јабукама, мајко I Зазор ми је ш њиме и зборити, А камо ли мејдан дијелити; Ја познајем црног Каурина: Р'јеч му сјече посред срца жива Кано оштра димишћија ћорда, А врлетна гласина му грми Кано интов Громовник Илије Кад по небу разгони шејтане. Вјешт је, мајко, сваком палиграпу, Вјешт је, мајко, сваком маривету. Што је земље на све четри стране, Бутум земље српске и каурске Учевније не имаде главе ! Тешка дана, још тежега часа, Што дочеках у младе године: Жалост ми је обладала душом, Туга ми је саломила снагу«. (Наставиће се.) Спјевао 0. Планинац-

ПрешЋлаКујте се на једини сршки гиаљиви независан лист.

~ ,((()))>-

— СТА РМАДИ. —