Стармлади

Стр. 114.

Вр. 14. и 15.

ППОСТОЛИ П И Р л. Цутују краљеви, министри, Са једног на други крај света; Путују „мир" да се углави Васколикога земног света. Путују апостоли мира, Никада путовања доста Путују у преважној ствари, Која је врло, врло проста. До душе да има и људи, Који баш воле да третира : „Нашто су војска и топови?" А одговор је увек: „због мира!" Па за то и Енглеска гради, „Вангар"-а грдосију „мара", Која ће ипак тек Немачкој, Због „мира" баш — да импонира! Истина то нас много стаје, Ал' и пословица је стара: Рат нас стаје крви живота; А мир ништ' друго — осим пара, И државе имају невоље, А дужност грађанска нам кличе: „Ћути па плати," — грађанине! А друго шта те се — и тиче.

УјМ зз моредо, сдорш за брашом. Шеф пресбироа: Јесте чули екселенцијо да је Турска добида устав! Ерентал: Море није мени сад до Турске, него је мени до наше Босне.

Уображење. Кр»љ Петар не може ићи ни једном страном владару, докле год не оздрави од Фиксе идеје од које болује. На име краљ Петар је себи уобразио, да је он ирави, независап уставни владалац у својој земљи. Петар МишиЂ антизавереник.

Оре^а у несре^и. Султан је изјавио да се јаке радује што један део револуционара тражио од њега само круну — а не и главу.

| Цоца Ђор-ђеви^ка рођ. ЈУ!нљковиЂ. Велика српска уметница иглумица бео градског краљ. позоришта, кћи покојног Веље Миљковаћа а супруга Милана Ђорђевића,секретара у министарству Финавције исиустила је своју племениту душу, сад у суботу. Покојаица је била редак глумачки дар. Њена природна игра у драмама, потресала је човеку срж у костима. Кад видите ону малену Цоцу, нуну осећаја на позорници, ви с њоме осећате, с њоме се радујете, страдате, оча.јавате и сузе лијете. Она је оставила за собом верног супруга, а сриској талији незбрињену сирочад: Сузану у „Господару ковница", МаР' И ЈУ У пЗ а вичају а , Марселу у „Полусвету" и Олгу у „Голготи" и многа друга уметничка бића, којима је Цоца, свој живот, своју крв давала. Нема више Олге у „Голготи". Та патница је сад заиста свршипа ... Да ниси Српкиња била — већу би елаву доживела, данас би те васколаки свет оплакивао, а овако те оплакују сузе оних, којима си игром верном животу мамила сузе на око и сад најстрашнијом игром живота — измамила сузе у којима се сви гушимо! Нека Бог прими твоју племениту душу и нека ти да у рају насеља. ЈУ1ир пепелу твом!

зврзцк ^ л. — Иошто се не зна гдеје гро® Хадик, наСтаје питање, ко ће интерпелисати владу за моје пригоде ? Пишпек Габор. * — Зашто је радикална странка која је годинама викала да патријархову столицу несме седети дефраудант — изабрала мене, кац зна да имам и ја неких „иригодица". Пгсшиек Габор.

ЈИа турско-црногорској граници. — Разговор. Турчин: Чули комшија да смо ми добили уетав ? Црногорац : Чуо сам, да вам је берићетно. Туруин : Шућур Алаху! — Него славе ти Црногорче, шта је то уетав, ти ћеш то знаги? Црногорац: Вала и ја бих волио да знам шта је. Чујем само зањега, ама вајде му слабо видим. Биће да је нешто, само не знам шта је.