Стармлади

Бр. 14. и 15.

— СТАРМЛАДИ

Стр. 115.

Избор патријарха. — Стрмоглавиеао: Стармлади. Л еп д а н. Еле дошао је и тај радостан дан по Србе, избор патријарха. Људи се радовали томе дану као мала деца Једни су просто плакали од радости, а једни опет од радости на три дана (обично свако чудо траје три дана ) нису ока заклопили. Освануо је и тај радостан дан. Небо је испрва изгледало натмурено као да ће сваког часа заплакати, али се разведрило кадјепреко радикалеког попа „провизије" дознало ко ће бити патријарх. Одмах се и сувце'*од превелике радости исклибило на већ исклибљену автономију — и пољубац је пао, јачи и чвршћи од поновног пољуица радикалне странке и Јаше Томића, силнији од пољупца радикалско - кошутовачког, а трајнији од поновног пуљупца између његове свјатости Змејаповића и радикалне странке. Само кратко време нас је грејало, држећи да нисмо вредни да нас греје као да зна да се ми грејемо и сунчамо на „благонаклоности мађарске владе", па што џабе да троши своје зраке. О в е т. Пред саборском зградом згрнуо се силан свет. Нешто мање него на патријар ховом погребу, а нешто више од румског збора, Света је било свапојапог т. ј. под свакојаки не подразумсвам радикале и т. д. друге сличне, — него мислим, било је људи, жена, деце, тако да је изгледало као да је какав радикалски збор, јер је била и целокупна банда на окупу. А разуме се да нису Фалили топови, жандарми — и Никола Марковић. Долазак: конесара. Свет чуо да долази комесар. — А шта ће нам комесар, каже један Карловчанин. Зар ми немамо комесара? — А ди вам је? пита онај до њега. — Па ено га, колики је! — и показа на Пајдака, комесара карловачке полиције. — Макар. Овај долази из Пеште! одговара онај. — А шта ће нам два комесара? Ваљда

је ово чурушки вашар, а не сабор, — па нам треба два комесара. — Треба, треба два, — теши га опет онај. — А нашто треба? нита опет овај. — Па тако треба. Заш'' овај један комесар затвара, а онај други отвара. Б а н д а. Ванда, баш права не она назови „банда", свира царску химну. Један кривоноси балавац држи плајваз у руци и вели: „ки1:уа ћшпивг!— Како се зове та песма? — пита један лала. — Ма чујеш ваљда, да овај кривоноси вели „ку&евна химна и . — Не „џелатска химна" је то! стане му објашњавати шовенски „гиорналиста". — А зашто молвћу џелатска? Ја знам да је краљевска, а нема у њој никакве националне боје. — Зато што су поред исте свирке иогубили 13 мученика у Араду. — Па погубили су их и поред „Оче наша" ! ? Шорналиста обрише нос и уклони се. 1К1о:м:еса-р или Таша;?' У том неко рече: гле Јаше, у мађарском гала-оделу. (Комесар доста личи на Јашу). — Није то Јаша, — него је комесар. — Та Јаша је ! Не знам ја нашег Јашу. Познајем га да га видим на ! — Није то он. — Та ено му наочаре! Познајем му наочаре! — Нисам никад веровао да се помађарио, ал сад кад га видим са заденутом перушком, сад верујем. Мвже мени одсада писати регелуша шта хоће — ја сам сад на чисто — да лаже! „Стармлади". — Свет је нагрнуо у сабор. Стармладог не пуштају. — А зашто? — Потребна је легитимација. — А нашто. Ми се познајемо, Имали сте чешће пута у мом листу . . . част! — Та знате . . .