Стармлади

Стр. 178.

- СТАРМЛАДИ -

Бр. 21.

Стара песма. То је било давно, прије Памтивека; А сада вам шапћем Ради лека. Ветар с' горе духно иесму 0 слободи; А ту песму чуше људи И народи Чули су је и министри Вел'ки, мали; А цареви и краљеви Уздрхтали. Ту су песму и мачеви Стари чули, Чули су је, па кроз рђу Просинули. Диже с хајка, да ухвати Ветар с горе, Да га вежу и окују И затворе. Оде ветар — кад се најпре Насмејао; Ал' остаде песма, што је Посејао. Та је песма више него Уздисаји; Ал' каткад се и затиша И притаји. Не чује се по некада Више лета Ал' угаснут' никад неће, Док је света. Стара песма, што се пева Ради лека, Зар ће само песма остат' До крај века.

т Зм.

Г р о з н о. — Па реци, молим те, нашто си повратила прстен, кад већ три недеље је како сте се верили? — Ех, молим те, зар то није грозно, за то време није ми ни један пут рекао, да он није заслужио таку девојку, као што сам ја.

Позив резервиста — за новачење. И ако је наш административни уред, већ више пута издао позив на резервисте, да приступе новачењу или управо новчењу — упис се врло траљаво вршио. Међу тим нашој деве т ој сили која има осим силних непријатеља да се лепо и са матерајалним приликама и неприликама бори, потребна је војека, џебана и храна, ма колико сит г л а д н о м не в е р овао. Пошто је већ одавно доказано, да се лу®т даје у течност претворити, но поред свег тога ипак се неда јести, још мање од њега самог живети, ми ево овим и последњи пут под ирет њом судских последица позивамо све наше резервисте како из године 1907, тако и године 1908 1-ог, П-ог, Ш-ег и IV кора „Стармладових" претплатника да неизоставно изволе наруковати с пози вом у којем им је назначен и број, и који им је већ неколико пута нослат а који и о в о м п р и л ико м п р и к љ у ч у ј е м о, (не буд' од урока), а наравно и опет уздајући се, да нико није епао на пљачну наше седмв велесиле, и њених сиромашних али храбрих бораца, који се истина свом свету смеју — а себи плачу, због страјка г. г. резервиста претплатничких; тако да ће етрајк и нас захватити — са слањем листа, па можда и штампом и нисањем — иа чак и постојањем — усљед чега би приморани били да вам објавимо р а т, као што смо своједобно тешкој батерији г. г. иретпланицима објавити рат, тако да ће кроз који дан нове групе тешких батерија добити нашу у/тшатум ноту од нашег заступника велике силс (адвоката) коју ако не уваже, мора ћемо отиочети бомбардовањем (преко суда) и одмах иоеле извидчица упашће неиријатељ (г. егзекутор) и напасти их на рођеном огњишту и разуме се, да ће п љ ен и т и или анектирати — шта му иадне шака, као наш Фетер Михл, па било коме ираво или н-', он неће нит«ти. Ми дакле стављамо ултиматум и г. г. претплатницима, те их молимо, да што рекао Форнер Настићу „тН Го1 § еи (1 ев" и „ћ еј е1 е § 1 е 8" изволе у в а ж и т и и свога з в е ч е ћ е г г л а с н и к а изволе што пре нам послати. Иначе им објављ^јемо : Рат! Рат! Рат! Живела наша .штература и г.г. књижевници! ПетаЈЈ 1-в л а мож^а и последњи уредник „Стармладог".

ЈЕрент-ал се љуља. Скоро све новине доносе вест, како се Ерентал љуља. — Што му драго, што се он љуља, само да се неко други не изврне !