Стармлади

Стр. 46.

- ОТАРМЛАДИ —

Вр. 5. и 6.

цуски на талијаноки. иа чак и црајски. Особито, како је руски ковзул човјек помршав, безбели ће још коју годину овдје остати, да у овој здравој хави опорави чвоје здравље. И Бог зна, да нам нису тешки. У Сарајеву има разних вјера, али се православна вјера најмања рентира. По што проФесори православне вјере никад не добију вако каку узгредну зараду —- ко да предаје на гаеријатекој школи, ко каке супститудије и т. д. Асли је правоелавна вјера, једна козуз вјера, а ко се крсти шаком, тај згрће и капом и шаком. Ово вам само у кратко описах Сарајево, да не рекнете да са* заборавио оно земљописа, што сам научио у првој гимназији код рахметли Ајзелта. Бијах пошо баш у кавану да видим у новинама хоће ли бити рата, док угледах на телеграФској улици једног врапца шћућурио се и шути ко да нешто штудира. — Е господин врабац, шта ти ту радиш ? — Слушам телеграФСке вијести. — Па шта има ново ? — Ево сад прозврча телеграм даје Кјамил паша пао, Вели: Кјамил паша ®ет Алмиш. — Ама за што се је строско и сљоско? — Тахмина са превише наждеро пилава у ч и н и па отишо саз у л.уске. — Нека да Бог, да га убиле педесат и четири пушке, адемага један адемагасти и угурсус угурсузни ! Разговарам ја с врапцем, док протркаше испред мене двије жен 'ке мачкаре, иду на маскенбал, па се све нешто на мене осврћу и кикоћу се: „Ћихихи, пихихи." Мишљах Бога мч некаке Швабице. па потрках за њиме. — Стлни госпоја скуна ћемо ! Кад ја то рекох, познадоше ме ко сам па заврискаше — Гујо Спасепијр, его Зембиљч познаће нас! — Шта кукавице Симана какав Зел «биљ, бјежи! Е бели, кад ја то чух, лијепо се око мене окрену Сарајево — Шта крст вам љубим зар су и Симане и Спасеније проходале по маскенбаловима и ночеле се м&чкарити и костимирати ! Их благо ти га се нама, кад д чекасмо цивилизацију и еманцинацију Симана и Спасенија. Кући пијса вјера, па ђерђев у шаке, отпале вам, Бог наредио и Красница царица небесаа! Веле не ће бити рата, умириће се све одржаће се европска конФеренцнја. Нећемо мира, ни конференције, него рат еманцапираним Снасенијама и Симанама! Рат с оклагијама и чибуцима! Потекох ја за њима, а потекоше оне — те гони, те гони, једва их стигнем пред „Ферајнсаузом", па затегавши Офистан : вара, баса ево ти маскенбал, ево ти цивилизација, ево ти мачкара, ево ти еманцинација... А сад ајдете па се

натанцајте, нашти !ајтЈ и наунтерхалтујте, али у суботу која прва дође, иштите од тате пет крајцара, па купите „Зембиљ" и прочитајте га, Папааа Фрајла Спасенија, папааа фрајла Симана! Да Бог да, врат сломиле! Хоће ли![бити рата? — Сви ви говорите шта хоћете. а ја знам што ја знам. — Нешта ? — Ја знам да без рата никако не мере проћи — Тух8®! А по чем ти то знаш, ко кад си у боб вр^чо ? — Нисам вала у боб врачо јер је гријехота уз часне посте, него овако сваки дан узберем по једну ону травку што се зове „хоће-неће" и што цуре на њој гатају хоће ли драги доћи, или неће. Узберем*тако ону травку, па одкидам листић по листић и гатам: — Хоће бити рата. Неће бити рата. Хоће бити р&та Неће битл рата.ЗХоће... Неће... Хоће. . Неће... Хоће.. и хичмета божијега, вазда остане на „Хоће". Зар ово није сигуран ишабет? Видиш ти молим ја тебе, међер су и саме травке за рат. Мутлак ће бити нешто само се чека. Док се гора заођене листом, А рудина травом и цвијетом. А ово што велесиле ко санким пробају да изравнају спор, и ови којекакви демарши, ноте, конФеренције и Фалани, све је то једна бојама. А јест на моју душу ! — Како ће бити мир кад Ерентал пјева : Ја сам цура „швабачка" Сукња ми је дугачка. Ја би шћела да је виша, Макар још до Ниш?. Миловавовић то слуша па отпјева : Дај ми мајко динар два, Да ја купим барута, Да с' иоиграм мало рата, Крвава заната, Извољски издиго, па пјева што га грло доноси: Ја сам прија Русија, Србијанска бусија, К.) покуша поћ' до Ниша Биће попрдиша! Сир Едвард Греј му секундира и пјева: Ја сам горди Албион Имам лађа милион, Па се бојим само Бога, Живота ми мога! Пижон опет припјева : Ја сам Француз „мусије" Савезник сам Русије Не бојим се више Пруса, Док је нама Руса.