Стармлади

Вр. 11. и 12.

Стр. 93.

ЛИСТАК. гоеподии парох — 0с,1а\'е Мпгђеап —

Брено је сеоде на ледини. у округу морбианеком. Око села, чије су ниске, ир.и,аве кућице покривене сламом, нружа се мрачна пустара, иуна бокора црвеног цвећа, које мирише на мед. Неколико мршавих оваца, неке сенке мршавих коња, неколико крав^ налик на костур, с брадатим губицама као у коза, крваве, гадом изедене, коже — пасу бодљикаво пшбље жуквино. Усамљени борови овде онде издижу своје чвор новате гране к сивоме небу. Сви су окренути северо-истоку; понегде међу честим жбуновима жуквиним, види се но какво местанце свежег зеленила опкољено белим зидом; то су поља, засјана поретком шненицом и оскудним зоб^м, тужне љиве, које су сироти сељаци мученички отели од пустог, неилодног земљишта. Лево, с облацима засејаним по видику, сјаји уска морска пруга бледом, суморном светлошћу, светлошћу мртвога мора. Становници ове клете зсмље једва могу да се сматрају за људска бића. 1Јод смрдљивим ритама, са љиховим, земљане боје, од глади и грознице мргпавим лицима, и кривом кичмом. изгледају они као болесне животиње. Живе од прогрушалог млека и смрдљиве воде, а понеки пут, у време доброг риболова, и од сувих риба, које остављају на дугачком прућу, да се на сунцу осуше. Ноћу се одмарају заједно еа својом стоком на свежем ђубрету у штали. Па ииак је господин парох, који као неограничени 1 осподар влада овим народом, без туђе номоћи учинио то (цедећи безобзирно већ десет година те људе), да саграде нову цркву, која је коштала педесет хиљада Фравака и звонару од црвенкастог гранита! а осим тога; на цркви је златан крст, који се безбрижно и весело диже у вис, из средине овога глиба људске невоље. Бакарно-црвено лице, украшено модрикастим ожиљцима краста, измеђ иекиданог клунчета к»се, кучина п ,те бо.је; дивља, искривљена уста без зуба, у углу којих је од јутра до мрака с дуванском чорбом мала лула, која се непрестано гаси и опет пали; мршаво, погрбљето. искрив-

љено тело, чиЈе кривине и гуке још више одскачу кроз масну, старим крпама закрпљену мантију; тако изгледа господин парох. Дању сч вуче од врата до врата, с љиве на њиву, код једнога проси а код другога тражи, узима јаја, масло, млеко, суво пруће, дави девојке, туче малишане, свакоме прети паклом, псује као кочијаш, и сваки га опет више поштује и цени него ли елику св. Тугена који лечи од беснила, или св. Ива, који мртве оживља. Код нас за њега кажу: „Он је прави апостол!"

Једног лепог дана попе се господин парох, кад је дошло време предике, на предикаоницу и замахну црквеном заставом. То је била стара, подерана, избледела застава, искиданих ројти. парче свиленог дроњка; давно су бацили црвено обојеиу, криву мотку заставину;а златан голуб на врху није имао ни крила ни костију. Парох се прво прекрсти, затим издиже ту бедну заставу пред множном верних и викну: „Погледајте ово! Ова лепа, црквена свила сад је прљавија него ли сукње мајке Товијене!... Свиње сте ви, сви сте ви свиње, али зар мислите, да за то имате прлво, да свету својину, евојину Божју и свете Богородице, остављате у таквоме стању? Како, или ви можда мислите, да ћу је ја, такву каква је, носити напред на литији о Фронлајховој светковини? И то је већ сувише дрско, да ја своје ланце рибам њом! Лопуже, лењштине, јеретици, Фарисеји, то сте ви, што се радо гојите и опијате, ви покварени грешници! Вама није брига за то, да ли ће драги Господ Бог, света Богородица и сви Свеци, Божји угод-

ници,

ићи

полунаги и исцепани! Али чекајте

само, испричаћу ја нешто, пошто морам једанпут да учиним крај тим вашим нитковлуцима и злочинима Ја сам син>ћ видео драгог Господа, он је био потпуно гњеван и рскао ми је: „Хоћу да имате нову застлву, чујеш проклето псето! ЈГпу, богато позлаћену заставу. Заставу најмање од четрдесет Франака. Жан Мари даће за то десет еу-а, мајка Товијева, стара тврдица и извикана крадљивица, мора дати два Франка ! Данти, који је прошле недеље купио теле, даће три Франка! А сви остали морају дати по три су -а, фунту масла, туце јаја