Стармлади

Стр. 108.

Бр. 14.

Зец не може бити човек, а човек може бити зец. поп Јован Јовановић од Загребауеа. * Автономија. Ненајест је болест: што је више храниш, она је све гладнија. Мита Клицин, автономни лончар. Правда и неправда. Има људи који имају титула, а немају заелуга. Гроф Ерентал, А има их и који имају заслуга, а немају титула. Јаша Векерлов де Мартејанечки.

Р \ п а I е. Пвјдубље и најпростије звање има своје границе. Само је „Заставино" незнање безгранично. Срп. новинарека поеловица.

Ннтиалко^олна афоризрли. „Вееелом еервуе друштву."Уклони се пијану као и луду. Рауш

Чаша више па и говор више.

Сенат.

„Иова странка." „Унионистичка — без униониста." Две године дана, Како „странку ствара;" Две године дана, Како госе, вара. Две године дана, Како све обара, Ка из налих стуба, Како „странку ствара." Е па шта ће јадник, Та га жеља мори, Из „рестлова" разних Цело би да „створи." И никако Павел Ту „странку да створи," А изгледи за њу Све гори и гори. Е па шта би јадник, Та га жеља мори, Та ће жеља пуста, Да га и умори. Ерентал. Ерентал је добио гроФОвску титулу за то што је оцеиио Босну од Турске. Ако му пође за руком да и Мађарску оцепи, зацело ће добити титулу херцега. , : Во1опс1 1згок".

Човек у пићу, а коњ у блату познаје се. Тарабоки. Исцеливаше се као пијани цигани. Сервуе друштво. ■XАко хоћеш да се осветиш душманину, моли Бога да пропије ракију. Павел. ■* У пијаници нема ни човека ни јунака. Најхрватекији бан. * Од механе до блуднице најкраћи је пут. Екепонент. Ракија није нигде чает отворила. Мартијанека нар. изрека. * Ракија кућу убија ! Коалиционашка изрека.

молимо г. г. претплатнике да обнове претплату и плате дуг. Администрација „Стармладог".

Женски а<*>оризми. Многе се женске дотле купају док се сасвим — не укаљају. ЗЕМБИЉ. Давно било браћо моја драга, Давно било, сад се сиомињадо... Мислим на Сарајево али, не на ово садашње Сарајево, што је у њему ока сира „прдавца" скупља, него некад јунга масла, а сомуни и капламе што су дошли мањи од Јеђуђа и Међуђа: и ђе ћупови и качице, што су у магазама и мутвацима некад стојали пуни медом и маслом сада прде празни, или у њија домаћице Фатају диждавицу. На ово садашње Сарајево, велим вам, не мислим, него на оно старо и рушно и крушно Сарајево, на ону стару ерпску чаршију, по којој се мувала читава алаша будалаша: Онај АриФ из Раковице, па луди Салчин, што је деро женама с леђа ћурдије, па будаласта Јока што је викала: „Дај ми пару, лепиру", па неки Кантарија. кад бисте му викнули: „Натраг Кантарија", он би се одмах врно натраг, па неки Киша са зеленом капом, па онај Вукола, што би сав дрхто од велике ереће, кад биете му обукли женски Фиетан.