Стармлади

Бр, 14.

— СТАРМЛАДИ

Стр. 109.

С овим се будалашима чаршија шалила и дијелила им садаку, сомуне и клемпе. У покојног и честитог сарајевског трговца Гавре Јелића, био је у дућану ћуп меда максуз за будала, па би се кад кад десило: Униђе будала да мало лазне, а покојни га Гавро наћера да прво изједе мало мави ћагета, а онда га пусти да се добро наједе меда, па га онако, пуна „праскавих вјетрова" ношаље на дућан старом! „Хаџији" Т. Десило би се иза ручка. Отари „Хаџаја" покривен чрцулетом по глави прилего па спава. У том униђи будалаш, па од онога пуста мави ћагета „љуљни" ко прангија. На то би „Хаџија" скочио и стане ружити зачетника ове шале, али би се одмах одобровољио, и сви би се скупа слатко изџумбусали. Сад нема ни онијех будала ко некад — нема их ни десети дио. Стара чељад вели, да је игбали ђе има много будала да они доносе срећу дотичноме мјесту, и даје у сарајевској чаршији дотле владао берићет и ганилук, док су се по њој мувале онолике будале. Ја у то не вјерујем. али видим, да у сарајевској чаршији, откако је у њој све оиаметнило, нема онога џумбуса ни рахатлука ни задовољства, нема онога берићета и ганилука, не^а онога Тдурчилука, нема оније ћуркова, нема оније ћуркаша, што' би се о крсним именима по мивдерима, све ћурак до ћурка — чоха одгорјева, а лисичији сусамури се жуте и горе ко живи пламен. Честити домаћини и дупли трговци, чија су имена била знана и чувена од Лајпцига до Цариграда и од Нижег Новогорода до Венедига. Нема више оног Сарајева — право Сарајево је било па прошло, а ово што сад постоји није Сарајево него Содома и Гомора. Било је код нас још мјеста, која су до сад иостојала, па живе и постоје и данас; ено Мостара, ено Бање-Луке, ено Тузле, али Сарајево — оно српско Сарајево, је било једном па га више није. Давно било сад се спомињало. Рахметли Сарајево није на пречац умрло, оно је боловало дуго и ми смо свједоци његовој болести и смрти. Неће бити с горег', да исиитамо ову „сарајевску бољазан", јер она је постала епидемична, почела се је ширити и по осталим босанским мјестима и ако чим прије не нађемо овој болести радикална лијека начиниће се од Босне и Херцеговине једно „српско гробље". Слушајте дакле историју једног покојника! Занимљива је и поучна за све оне, који још нису пропали и који хоће да живе. Ко има уши да чује нека чује! Било једном једно Сарајево, кога је Бог био обдарио богатством, здрављем и рахатлуком, да су му многи завидили на његовој срећи. Сарајлије су рано лијегали и рано се женили, па су били вазда здрави и богати. Како љета гогосподњег 1878. нападе на Босну дерна „окупација" и Сарајево се мораде „окупати", али то

му „купање" никако не араиса — прелади се, озебе и за®ати клицу болести. На онако слабо и мајали по несрећи бахну „запаљење плућа" (рпеишоша) у Сарајеву позната под именом „Велика јангија", она се обично, ако се човјек добро не иричува извргне у туберкулозу. А Сарајево иза ове тешке болести, умјесто да се причува, да се принази, да не лумпује, поче лумповати и то тако, ко какав туберкулозан и себичан богаташ, који види да ће наскоро морати умријети, па гледа дајош за живота списка и задњу крајцару, да не би коме послије његове смрти остала и танка длака. Илла машала! поче лумпација — али не она проста лумпација, ио старом тирјачинском чеиФу и мераку — по систему : „Пијем вино и ракију, јашем коња аџамију", него она лумпација „алафранка" : Балови, маскен балови, динеее, сохареее, мохареее, журФикс, па мало преФеранс и Фрише Фире, па онда оно што се свршава на „— ерај" а није ни шпецерај, ни пеглерај... Вако ио кадкад дође и „наш Коста" на сохареее мохареее и види се очито. да му је драго, што „српско Сарајево" овако сврстује и прима „аустријанску културу". А и „српском Сарајеву" врло драго, што је могло „нашем Кости" раздријети мачку. Вала нека види добро, да нису сви „будале Бошњаци" — да има и у нас грофова и барона и аристокрације, и ако смо потомци оних херцеговачких Гузина, што се хране сјерком. И тако ти моје „српско Сарајево" данас сохареее, сутра мохареее, паде у тешку сушицу поче избацивати из плућа легене-легене злата. Избацуј данас, избацуј сутра, нестаде плућа, па нестаде и „српског Сарајева" — умрије. Српска Боено и српска Херцеговино! нек ти буде сјет покојно „српско Сарајево". Чувај се сохареа и мохареа, ако хоћеш да дуго иоживиш и да „долгољетна" будеш. Па зар се „српско Сарајево" не може обновити својом узданицом, својом омладином" ? Е кад питате да вам барем кажем: До окупације су родитељи код нас своју дјецу звали не баш ласкавим именом као: „пашчад", „говвушчад", „магарад" и слично, и за чудо божије, од ове говнушчади" и „пашчадије" излазили су ваљани младићи. Од окунације на једном ванђираше дјеца ва „дијаманте", „алмазе", и „злато" —■ ниђе више дјетета од меса и од кости, него „златни Мило", „дијамантни Мило", дај Мили по десет иута на дан слатка, дај „нишкота" дај „шамрора". А мали Мило чим прогуче виче: „Тата кока! Мама кока!" Кад мали Милица узрасте велики клипан, неће тада да га метне себи у трговину, и да га изобрази за модерније вођење трговине, ко што то учинише наши Шпањоли, него хоће тада да му син буде господин и да носи сваки дан цилиндерТи рукавице. И тако даде тата свог златана да школе, а да се позна да је трговачки син, даваше му много новаца „џепашлука".