Стармлади

Стр. 10.

- СТАРМЛАДИ —

Бр. 2.

На слободу пуштенидо „велеиздајничидоа." Мученици здраво сте нам дошли Слободним дахом одишућ емело, Тиранства бесног данп су ирошли, Ход'те данас на срце нам врело. На челу Вашем иисзне муке Збрисаће пољуб нас милијона. Док над дуншани, због њихне бруке, Осудом грми сва васиоиа. . . А пити ћутке жуч тирааије Није за снагу смртног човека; Још ће Ваш барјак да се развије, Домовина Вам помоћи чека. Са тужног гробља мртвог уставг И васкрсења дани се ближе; Док на земљи расте Вам слава, Невиност Ваша, Вас небу дпже. Монах. МОЈА КРИЗА. Дошло ми је већ дотле, да бих волео да се разболем. Пустио би ме свет на мпру из обзирапрема мојој Годести. Овако .. .. не знам, како ћу дочекати покладе. Треба то посећивати забаве, а нем1 се чим. Док сам млађи био, којекако, ал сад, кад су ме папустиле све доброжелатељпе . . . . ух ! доброжелатељне ? Свака је мислила да ме закачи и бар сам на забавама пмао вечеру Фрај. А сад? Члаз сам разпих д; уштава, било редован, ванредан, почасни, потпомажући, добротвор, било — извршпи. Свако то друштво даје забаву и свуда ме позивају. Некада, ах! некада ! — само мн пошаљу позив; зеају да ћу доћи. Ееее .. сад пошаљу к мени какве Фрајлице, да ми недељу дана унапред продаду улазницу. Још се и шале са мном. Кажу ми — баш у очи — узмите само улазницу, иа ако натите од реуме, немојте ићи да — прозебете. Не знам како је било Штеслу у Порт-Артуру, али мени је тесно. Већ ми се дугмета огулила на салону каауту вирп лим; рукавице су ми изгубиле боју од неирезтаног чишћења бензином, — нит су .беле, нити грау, већ онако нешто, што рекли „ивоа" Фарба. Виднм ја да би боље било да сам члан ког друштва, које нема забава. На жалост, нити сам члан унравног, нити надзорног

одбора пи код једне шпаркасе. — Оиет сам запао у кризу. Не зпам како ће Мађари изаћи из своје кризе али ја . . . . ? Опи траже самосталпу бапку, а то сам тражио и ја. Да ми даду ерпску бапку из Загреба, да самостално пз ње грабим, моја би криза била решена, ал — ни чути. Не да ми нико ни најмању шпаркаеу. Кажу: ту је за потпомагање народа, а не нздржавање поједипца. Мудар изговор, баш им евала! А кад ја њима кажем : а зашто Мађари траже себи самосталну бапку, онп одговарају: размислите, на ће Вам се касти само.... И ја сам размишљао и — пронашао сам, — ал ле барут, већ — узрок. Да узрок мађарској кризи. Зар ви не видите да је тај народ раздражен ? Да, да, а знате ли зашто? Его, напише, препише илп прештампа који уредник или други који човек, који зна пнсати какви чланак. Изађе то наштампано у ком еловач:ком, румупском или српском лнсту — мислите и у „Застави," (ах ннје још анрил; нећу да вас карам) — и мађарска се пар >дност снлпо раздражи. После пеколико месеци долазе нисци пред суд п шта бива ? За опаке речп, за опаке мисли, за опако . . . но . . за оно. што је онако ужасно раздражило мађзрски парод .... да никоме пије до цигана пи до чардаша, ни до живог еспапа у „моралпо впсоко стојећој Пешти" —- за то, за таквв злочин осуди суд носле историјски важних говора државних тужитеља кривца на само — неколико месеци затвора и пеколико стотпничица круна глобе. Јанко је на пр. узео сталан кваргир у сегед. држ. затвору и кно што цеко сваког лета иде у купатило — тако он у државни затвор — све ради умирена раздраж( ностн (не својих живаца) него мађарског народа. Шта више, да раздраженосг попне још више мора па таку маленкост од казне раздражена народвост да чека још по неколко месеци. Може ли затварање ноједипих утишати раздражени мађарски народ? Не може. А може ли оно неколико стотипичица круна умирити раздражепу народност? — Још мање. — Ето, за то је код Мађара непрестана криза. Зато и они траже самосталну банку. С њом би се и пре и лакше сми-