Стармлади

Стр. 22.

који је мало најерио главу и дубоко се замислио. Кад га је тако замишљена опазио један од глумаца а он се ужасне те ће рећи другу : „Пази, сунце му његово, овај опет измишљава драме!" ,,Ксеније и Ксенија". Др. Мици Савићу ће прићи један малициозан иријатељ, те рећи: — Чујеш, Мицо, један твој нротивник ми је рекао да ти је комад јако досадан. Ја, могу ти рећи, нисам се ни тренутка дугочасио о цремијери твога комада. Мица ће сав задовољан упитати: — Заиста, добро си се провео? — Одлично. — Нисам те ни приметио. Где си седео? — Ја? Преко у Адамовићевом биоскопу. „Чар валцера' по четврти пут! Кад су давали по трсћи пут .,Чар валцера", неко ће рећи при изласку из позоришта : Но, ово је срамота, да се даје у срн. нар. иозОришту така пикантерија. — А, зашто. — одговориће му на то, при-

Глумци — и „драмски гњаватори". Велика је несрећа за глумце кад им се ио неки драмски гњаватор попне на душу па их стане гњавати својим умним ишчадијама. Сироти глумца морају по некад месецима да уче оно, што ће им требати само за једну ноћ. Тако су ових дана наша два глумца шетала и баш се јадали један другом на драмске гњаваторе. У тим баш искрсну пред њих „главни" драмописац,

Комад баш ниЈе га слободно гле-

Јатељ који Је ишао до њега. тако страшно Фриволан. Могу дати породице с девојкама... На то ће им неко унасти у реч и рећи: — Но, но. Ваљда не баш толико породипе с девојкама, колико девојке с породицама. „Ђурађ Бранковић". У путујућем друштву покојног стрица Лазића играо је обично сам пок. директор Лазић Ђурђа Бранковића. Он је до душе имао мало банатски нагласак, али ј - е ипак волио, као и сваки ^иректор да главпе улоге игра. Глумци путујући иричају да је једном у Карловцима играо Ђурђа Бранковића — и да сва публика ири жалоснијим сценама у место да је плакала — смејала се! Покојни Лазић је онда ирекинуо глумење улоге Ђурђа те иублици гласно довикнуо: „А што се емејете, ко луди... Та ово је

жалосна игра. Дођте сутра у позоршнте играћемо „Шарана" па можете пући од смеја." * Једном је пок. стриц Лазић опет тако играо Ђурђа Бранковића. Кад је дошла она трагична сцена, где му Султан враћа два сина, оба ослепљена — и он дохвати у очаЈ - ању мач и меће га сину нред очи и пита: „Видиш ли сине, шта држим у руци?" Глумац, почетник, пок. Лаза Рајковић, у место да је рекао „не видим бабо!" — а он нехотице рече : „видим бабо!" — нашто му пок. стриц саевим гласно у гњеву одврати: „Видиш п . ... матер

I«

Шустер — и Ружићеве пробе. Причају за Ружића док је још путујући глумац Кнежевићеве дружине био овај догађај: У једној варошици је уметник становао код једног красног шустера. Како је Ружић добричина то се брзо између Ружића и шуце углавило пријатељство. Свако ј *утро, кад би Ружић доручковао, обукао се и узео шешир те пошао, никада шуца није пропустио а да га не запита: — Куда уметниче? — На пробу! — одговорио би му увек уметник. Кад је већ две недеље дана свако божије јутро шуца одговор добио, да уметник иде на „иробу", а он ће једног јутра рећи: — Ма ког ђавола толико, уметниче, нробаш? Ако видиш да не иде : што не оставиш тај носао до ђавола. Репертоар „срп. нар. комендије". „Ђаво" или: „Ко је ђаво?" радикалска брукалеска од Др. Миладина Свињаревог. (Из „љубави" према срп. народу — насловну улогу игра Јаша Томић). Предиоследња представа. „Ђу р ађ Бр а н к о в ић" — српски натријарх — и његова трагична смрт, усљед гонења, ерн. грабпкала .. Жалосна игра од Ј. Т. — с енилогом од грабикалнс етранке: „Масни лонци".