Стармлади

Стр. 82.

— СТАРМЛАДИ —

Бр. 10. и 11.

итски изговарати, на то је ћесар махнуо руком и рекао му: „Његова Светоет је мени веома склона, али Ваша би Преузвишеност била боље учинила, да овај нут није ишла поново у Рим, тим више, што је Ваша преузвишеност покушала наговорити Свету Столицу, да се умијеша у наше унутарње одношаје!" — а за тим му ћесар салутирао и окренуо леђа. Једном ријечи, Њ. В. му је изволело рећи: „Море бургијашу сједи с миром, не бургијај. Сит сам ја твога бургијања и твојијех бургија ио Босни и Херцеговини. Но он и даље по „Хрватском Биједнику" бургија и вријеђа браћи Мусломанима вјеру. И онда да ту човјек не рекне тим бједницима: „Где не помажу савјети мудри Ту с батином по ребри удри!" И тако послије владареве посјете, могли се они око „Бједника" који о великој Хрватској и Босни сањају, увјерити, заједно с оним мађарским усијаним хазаФијама, — да ум мудрује, цар царује, а Бог — богује! А народ — шути, док шути, ама кад му прекипи хоће и он да до ријечи дође. Ено ових дана се отворио босански сабор на освову цесарског патента — и ту ће онда сви владини патентирани родољуби моћи испричати се — а даће ваљда и народу до ријечи да доће, да и он каже гђе га тишти а гђе боли .. . А чућемо вала и од Штадлера гђе њих сврби, па да их почешемо кад не море друкчије бити... А ваљда ће ее наћи какав барут (који не мора баш да мирише) — и противу франковачке пропаганде, усељавања куФераша и изеељавања домаћијех синова. А ваљда и сиротој штампи треба скинути синџир е руку. Већ за пузавце је лако — њих није нотребно ни гурати ни дизати. Они ће и даље животинњски на све четир упрећи се у владине таљиге. А јаслаши ће мало захрзати за зобницом — и биће им необично без пуних јасала, али што ћемо им ми.

Саборске сличице. Појава. Кад су радикали у сабору назвали Др. Малешевића и Др. Полита, — који нису били присутни, најпокваренијим и најневаљалијим људима, чудновато је да је еав Сабор, па и сам патријарх — ћутао! — И то је појава, што рекао Тарабокија! Лонцн, лонци! Неко је бројао и каже да је сваки радикални носланик бар три пут о свакој седници уздахнуо: „масни лонци!" Једна карловчанка, газдарица, код које станују у кући Жарко Форшус и Мита Автономија, прича како је чула једаред чак ноћу, где један од господе ужасно виче: „Лонци, лонци!" „Одмах пробудим служавку и упитам је: „чујете ли Жужа?"

Жужа се пробуди и стане трљати очи, те одговори: — Иген нађшага, кезеит чоколом! У тим се поново чу Формална дерњава: — „Лонце нам дајте наше!" „Зар нечујете, јеете ли сви глуви у'овој к у ћи?" Газдарица је по тој ординарној дерњави одмах знала да је то Др. Жарка Форшуса глас. Сад се већ и Жужа пипну по глави, јер и она није знала шта је с тим лонцима. Брзо уђе у собу да види. У соби је тињала лампа, а на кревету је лежао разбацакан Др. Жарко.... Груди су му се надимале а из њих су очајне, скоро нечујне речи понављале: Лон — ци!.... ло-о-о-н-циии! Колико туге, колико бола и очаја је у тој једној речи сабијено — то Жужа није могла ни сањати... Дуго је стојала и мислила значај те речи... На послетку се ипак реши, ириђе Жарковом кревету и пробуди га: — Ит ван, госнодин, под кревет лонци! — Табло !!!

Расправа о „подрепашима". „Браник" у уводном чланку расправља реч подрепаши — те је дошао до закључка „да је та реч индецентна, не престојна, па ипак да радикалима не смета да ту непрестојну реч по хиљаду пута штампају пуним словима!" Уједно навађа нример своје пристојности, како су и они неки дан донели једну песмицу 0 подрепашима у намери да истакну духовитост песникову — али пунктирано, пристојно а не иуним словима. На пр: овако је стајало у великом „Бранику": „Сада наши подрепаши Ут .. аше Јаши !" А у малом „Бранику" је исто то само мажо друкчије овако стајало: „Сада наши подрепаши, Сместили су Јаши." Кад је неко због те класичне ®игуре позвао г. проФесора Грчића, мало на одговор, а он је кажу само слегао раменима и рекао : „Бе §ив1 х I) и 8 . ..."

Саборске ххеоз^ге! — „ Јел' вас жао, што ее растајемо ?" Тугованка. Пева народним Фондовима радикалски Сабор. — „Не ашикуј „драги" више на ме, нису твоје шапе више за ме!" — отпевају народни фондови грабикалском сабору. — „Зашто си нае очарао, Покој срцу убио, Зашто си нам мрежу плео Кад нас ниси љубио?" — певају радикали патријарху, којег је „време" изабрало.